Из архиве: Задата реч Васиља Грђића

Било је то приликом једних посланичких избора. Васиљ је као носилац листе за Херцеговину обилазио свој изборни округ, па тако дошао и у родно место Гацко. Стегла тешка планинска зима. Људи и стока склонили се у куће и појате, да се јануарска цича некако претури преко живе главе. Престале и оне уобичајене седељке по главицама и брежинама. Свак хита да се што пре склони топлом огњишту. Па ни изборна грозница не може да их покрене и ако је прича и разговор својствена људима овога краја.

Васиљ, чувени национални борац, одржава састанке са партиским пријатељима, по гатачким селима. Хоће Гачани да чују и виде свог Васиља! Такав један састанак заказасмо у Казанцима, код доброг, а сад већ преминулог Марка Тепавчевића, старог ратника. Ваљало је сутрадан из Гацка до Казанаца превалити пут до 75 км. Колског пута нема, а на коњима се не може због великог снега. Али, Васиљ је обећао; требало је ићи!

Освитала је хладна недеља. Облаци снега дигнути и ношени силном мећавом, која у овим крајевима често бесни и обара све што стигне, спајали су небо и земљу, па је цело гатачко поље било умотано густом и непрегледном маглом. Снага овог хладног ветра обарала је свако живо створење, које се усуди да напусти свој стан. Ситни снег засипао је лице и очи, а мраз секао тело. — Ни зверке ових дана не излазе из својих јама и заклона. Овакво се време код нас зове »погибељ«. Ми смо у селу говорили: »Е, недаде се Васиљу, отићи у Казанце«! —

Око десет сати, неко рече, како је приметио групу од четири-пет људи, умотане у шалове и огртаче, где су прешли преко поља испод Самобора.

Васиљ је с пратњом стигао око подне у Казанце. Нашао је само старину Марка у свом дућану, крај зажарене пећи. Ниједан сељак није дошао! Ко би могао помислити, да ће Васиљ доћи по овом »кијамету«. — Зачуђени Марко упита плаховито: »Ама, како дођосте по оваквом времену, кумим вас Богом! Кад нас, данас, није још нико стоку ни хранио ни појио. А, како ће онда да дођу на састанак?!« — »Обећао сам овим људима да ћу доћи. Треба да одржим задату реч. Доста их многи други варају, па нећу, ваљда, и ја«, доброћудно му одговори Васиљ.

Откравише се смрзли опанци и отопи лед са бркова и одела. Уз топлу пећ, поткрепљени добром препеком и топлим чајем, поврати се путницима расположење и снага. После двосатног одмора и разговора, спремише се за повратак кући. Сад је ветар ударао у лице, а путници уморни и прозебли. Потребна је била трострука снага за повратак. Испод тврдог Гага, кроз долове и намете пробише се некако до села Добреља. Ту свратише код Аћима Бумбића, угледног домаћина и кума Васиљева, да се одморе и поткрепе. Аћим их устављаше на конак. Није се могло остати! Шта ће да кажу они у Гацку, ако се вечерас не врате кући. »Због њих морамо ићи«, каже Васиљ.

У међувремену сазнало се некако и у Самобору, да је у јутрошњој групи људи прошао и Васиљ у Казанце. Разнесе се глас од куће до куће, па се убрзо окупи двадесетак кршних момака, добро обучених и спремних за пут. Озбиљно се забринусмо шта ће бити с њима. Обузе нас неки стид. Зар Васиљ, господин и намучени борац, не жали труда, обилазећи ова забачена села, па и по оваквом тешком времену, а ми седимо код кућа. А, ако му се нешто догоди? Кренусмо као на војну! — Ветар нас је просто пренео преко поља, јер је дувао у леђа. У Добрељима их нађосмо. Обрадоваше се нашем доласку, а Васиљ рече: »Многи знају шта ваља, а Самоборани то и делом доказују«! — Како ћемо се вратити? Од Добреља до Самобора се иде преко поља. Ветар туда носи све што стигне. Здрава сеоска памет, вична оваквој непрекидној борби с природом, нађе одмах решење. Ухватише се момци један до другог, па од својих телеса, чврсто збијених једно уз друго, направише живи зид према ветру у облику једног полукруга.

Васиљ је с пратњом ишао у том полукругу заклоњен од ветра. Тај пут од пола сата нормалног хода, трајао је три до четири сата, јер се ишло стопу по стопу као при опсади. У Самобору се одморисмо. Ветар је убрзо престао, па је човек могао да види поље ишарано великим снежним наметима ситног и тврдог снега. Вечерње сунце падаше у »заставу«, а његово црвенило било је знак великог мраза и »љутине«.

Пошли смо према Автовцу. Држао сам Васиља испод руке преко намета снега. Цела пратња, сад већ педесетак људи, ћутала је. Свак је био обузет својим мислима и тешким данашњим временом. Да би нас мало разговорио и окрепио, наједанпут Васиљ проговори: »Хајде, хајде Васиљу, нема нигдје готових мандата на тањиру!«

Зар се и из овог малог примера не види колико је Васиљ Грђић држао до своје речи. Он је донекле слутио, да у Казанцима нико неће доћи на састанак, али је ипак отишао. А отишао је, јер их је искрено волио и поштовао! — А, ако дођу? Ко ће сутра погледати тим људима у очи. Васиљ Грђић неће, и не сме, да не дође и због себе и због њих!

Пример ових младића је типичан и симболичан. Колико би се добра и напретка учинило у овој нашој земљи, кад би се људи сложно борили против неслоге и неправде као ови момци против ветра. Кад би наше тековине и светиње чували, као што су они Васиља заклањали од зла времена. И кад би наша интелигенција држала онолико до своје речи, као што је то чинио Васиљ Грђић. У томе духу, Васиљева прегалаштва и доследности, и народне солидарности и поштовања, лежи решење многих, ако не и свих, питања рада и напретка ове лепе земље!

Илиџа, 15/X. 1935. Милош Слијепчевић упр. школе Илиџа.