Из архиве: Последњи дани живота и сахрана војводе и протопресвитера Богдана Зимоњића

Има већ скоро година и по дана, како наша јуначка старина Херцеговачка, Српска заклада, велики борац из наше прошлости за народну слободу, протопресвитер старе наше јерархијске управе Херцеговачке и војвода гатачки Богдан Зимоњић, поболијеваше од грчева у стомаку. Како је његов живот био драгоцјеност сваком Србину херцеговачком, то је свак стрепио, да ће доћи један судбоносни час, кад ће нас оставити наш великан из прошлости наше, за кога су биле везане, чврстим везама све најзначајније и најмилије успомене наше, а тим више, што је дубоку старост доживио, те је био чисто једна жива историја свих крупних и значајних догађаја у Херцеговини. Ну, и ако га је болест и дубока старост била много скрхала, те већ има година дана није могао може се рећи: никуд из куће, то опет болести и старости није био тако подлегао, већ јој се је јуначки отимао и никад хтјео није у души признати, да је ослабио и онeмоћао.

Уз пркос својој старости и болести никад није хтјео по дану ни часа лећи, већ под оно његово обично: чим зора, устао је, обукао се, умио се, Богу се молио, а кад је иза тога кафу попио, са великом је радошћу исчекивао неће ли ко доћи, да се прича и разговара, те ако је ко дошао, могао је тако до мркле ноћи дан у причи и разговору провести. Ако ли није, а он ти је узео »Каноник« и читав дан читајући га проводио наслађавајући се ријечју Божијом. Јуначки се је болести отимао, као што су му и сва дјела у животу јуначна била и чисто се је од ње бранио оном сабљом, којом је свега вијека свога њоме војевао за добро народа свога, те је на њој и потоње дане живота свога држао.

Што се избјећи не може, оно ваља да се догоди. Његов живот, његово јунаштво није могла сатрти обијест и сила Османлијска, а ова болест, са којом се је хрвао оволико дуго времена, обори га у кревет на Божић, послије ручка, пр. године, са кога нам се више не диже. Чим се сазнало по Гацку, да је војвода већ легао у кревет, свак је већ више био изгубио наду, да ће се са њега подићи и свак је већ онда с болом у души рекао: »Умро је«. И тако је и било. Умро јест тјелесно, али душевно никад ни до вјека; његово име остаје сјајно, док је вијека и српскога свијета.

За вријеме његове кратке може се рећи болести, дан, ноћ, долазили су сви изабранији људи из Гацка, свештенство, поштоваоци, кумови и пријатељи, да га обилазе, да се са њим разговоре, просте и потоњу почаст његову имену и јунаштву одају. У истој мјери, како су ово чинили Срби православни, чинили су тако и Срби Муслимани. Његов вазда гостољубиви дом и том приликом бијаше сваком отворен, а његови врсни синови високо цијењаху ту љубав и оданост народну и племенску. Сва три његова сина бијаху већ четврти дан по Божићу код њега и сваки од њих натјецаше се, који ће бољега гостопримства учинити једнокрвној браћи својој, да тиме боље угоде племенитом духу свога великога оца и осјећајима оних људи својих, међу којима су се родили и одрасли.

Значајно је било, врло значајно посматрати старога војводу, како се опрашта на самртничком одру са својим Гачанима. Колико их је год дошло, све му се чињаше нијесу сви, као што их је виђао у бојним редовима, те им команду давао па тако жељаше, да их и овом приликом види окупљене пред собом, као да га на то чисто упућиваше промисао Божији, да и свима рече потоње: »С Богом«.

Дању, ноћу, долазаже 20, 30 и више Гачана, али то њему још не бијаше доста. Непрестанце питаше: камо ови, камо они? »Умријећу, па се нећу са свима виђети, ја то желим, ја сам за народ свој вијек извио«. — Његова свака друга ријеч бијаше народ и о народу, као да чисто нешто тешко за народом носаше у храбријем Српскијем прсима његовим. Док су други болесници у непреболним ранама само о себи забављени, те их се више ништа не тиче, то он не. Увијек му бијаше ријеч: »Зборте, причајте, шта сте се ушућели; ја сад не могу, да могу причат, не бих овдје лежао, па кад причате као да и ја причам. Мени није досадно, ја сам читав вијек о лијепој причи и разговору живио, па без приче и људи не могу ни умријети«.

И тако никад час један није био у миру, већ тако даном од њега слободом, људи би повели најобичније приче, па, ако би која прича била из његове прошлости, е тога је до миле воље веселило, па би се сав треснуо, као да ће на јуначне ноге да скочи и рекао би ону његову: »Тако јадан не био, сад ми је мило што си дошао, барем знам, да смо се лијепо разговарали и да си имао рад-шта доћи, јер ко шути зло мисли«. О Боже, драги, колика се само искреност види из ових његових ријечи као и то: колико је волио чисто и отворено срце, јер је он збиља вазда волио људе отворене, речите, искрене, без лукавства и притворства.

Оваким својим храбрим држањем и при последњим часовима свога живота, дао би присутнима увјерења моћи и снаге свога живота, па би многи мислили ни овога му пута неће ништа бити и да се је кадар одупријети сили смрти проклете. При растанку, сваком препоручиваше: слогу, љубав, братски договор и заједнички сложни рад онако, како ће то донијети народу општег добра и среће. »Потпомажите се међусобно: у селу, вароши и на сваком мјесту, јер нико сâм опстајати не може, без помоћи људи, ко људи не пита, и не слуша, тај ништа и не зна«. Бијаше му још ријеч: »Ја сваком праштам, а желим, да и мени свак прости и халали! Бог вам дао, што у Бога најљепше жељели! Бог вас благословио!« — то му бијаху при растанку и опроштају свагдашње ријечи.

У оваком понашању, разговору и лијепим савјетима, које је могло диктовати само велико родољубиво срце Српско Неумрлога војводе Богдана и трајала је његова болест од Божића до 9. јануара 1909. кад је онда у 2½ сахата послије подне испустио свој велики дух и предао се Богу на истину, благосиљајући своје синове и све ту присутне.

Каква тешка жалост и изненадни случај задеси његов дом, његове миле синове и унучад, сроднике, пријатеље и поштоваоце, то се описат не може. Све се је живо гушило у плачу и тешким уздисајима за: најмилостивијем оцем дјеце своје, за најхрабријем јунаком рода Српског овога вијека, за на далеко прослављеним борцем, за најстаријим протопресвитером херцеговачким и војводом гатачким. Глас о његовој смрти разнио се је од уста до уста муњевитом брзином по свему Гацку, те су његову смрт огласила и звона по свим црквама у Гацку, а сјутри дан и по свој Херцеговини гдје су му по свима већим мјестима и парастоси за упокој родољубиве и племените душе чињени. Бијаше плач велики, жалост превелика, губитак преголем — ненакнадим, али то све не помаже; њега више не подиже ни велики плач, ни превелика жалост. Оно, што и све нас чека, оно што се догодити мора и што се је свакога часа исчекивало, то се је на нашу велику и општу жалост и обистинило.

Пошто је раније био дошао из Мостара и његов мили син Митрополит Петар, а ту бијаху и још три свештеника, то је велики покојник одмах био достојанствено спремљен и обучен по прописима вјерским и установама црквеним. Дивно га бијаше погледати обучена у велељепно руско, старо одјејаније црквено. За тим је у најљепшој одаји његове велике куле, био изложен на већ за то приуготовљено постоље, црним платном престpтo. Више главе постављено му бијаше велељепно руско »Еванђеље« и његов велељепни ручни крст, којим је призивао Благодат Господа Бога, преко 50 година на народ Српски, па који је у својој десници и на они свијет однио. За тим су му била постављена чело главе два чирака, са двије и три свијеће, а са десне и лијеве стране његова самртничког одра, према скрштеним рукама, бијаху постављена два чирака са по двије свијеће.

Кад је било све спремљено и уређено на одру како треба, онда је Митрополит Г. Петар, отпочео први читање »Еванђеља«, а тако онда иза њега, редом свештенство гатачко по старини свога рукоположења. Читање јеванђеља, непрестано је трајало до 11. јануара ов. г., кад се је кренуо спровод из куће непрежаљеног покојника, у 10 сати прије подне да се његови смртни остатци предају матери земљи, пошто се претходно опоје у његовој задужбини — цркви гаревској и код ње сахране.

На спровод великог покојника, дошло је много народа, може се рећи: мало, велико, старо и нејако, да са сузама и искреним болом срца свога испрати свога војводу, правог оца народног до вјечне куће. И само си могао чути у народу на сваку страну: »Неста нашег војводе, неста старог јунака, неста бранитеља народа свог«. Ове ријечи простог народа и јесу срдачни осјећаји тешких болова, који се порађају у души народној, шта све може бити пошто је њега у народу нестало, јер је народ у њему гледао увијек опште добро своје. Народа је било на спроводу преко 1000 душа, те овај величанствени спровод, какав још до данас Гацко запамтило није, красио је народ српски. Из почасти према великом покојнику, учествовао је Спроводу од стране власти и котарски предстојник Г. Др. Бергер са још чиновника, а војно заповједништво из Автовца послало је и жалосну војничку музику, која је својим хармоничним пјевањем увеличавала величанствени чин спровода.

Код цркве пак у Гареви, чекао је спровод и учествовао је опијелу великог и неумрлог покојника и генерал дивизионер из Мостара Г. Шемуа и бригадир из Невесиња Г. Ботић, са читавим официрскијем кором из Автовца. Тако кад се је састао народ спровода, са народом и великочасницима, који су били дошли цркви, може се рачунат, да је народа било преко 1500 душа.

Величансвени спровод, кренуо се је из куће незаборављеног покојника тачно у 10 сати прије подне, као што сам то прије споменуо. На спроводу и опијелу, чинодјејствовао је Митрополит Петар, уз асистенцију пет свештеника. Овај лијепи и красни примјер гдје син Митрополит сахрањује оца свештеника, до сад јединствен у Херцеговини, а оваку награду војводи Богдану Бог је дао, чиме му је крунисао његов вазда Богоугодни живот свештенички.

Прије него се је спровод кренуо, свештенство је изнијело сандук, у коме је било положено тијело неумрлог покојника, из куће на широку авлију пјевајући: »Помошчникъ и покровитель быстьмнѣво спасєніє«. А кад је на сандук положена сабља и револвер неумрлог покојника — то сјајно знамење његова јунаштва, онда је 8 дивно обучених младића као соколова примило са највећом почасти сандук са тијелом великог покојника, па се је спровод кренуо преко Пустог-Поља и Добреља цркви у Гареву.

Напријед су пред спроводом носили неколико вијенаца, дивно обучени младићи, који су вијенце, положили на гроб покојников, чиновништво из Гацка, официри из Автовца, Алекса Ђурић трговац и т. д., за њима је носио на једном лијепом сомотном јастучићу његова одличја његов унук Михаило Зимоњић, за овим се је кретала војничка жалосна музика, за музиком пак ишли су ђаци са крстом, рипидама и чирацима, а за овима Митрополит и остало свештенство. За сандуком великог покојника, ишао је његов син Стеван са осталом ближњом родбином, па онда поштоваоци и групе народа, све у дивном и примјерном реду.

Како се спровод креташе тихо у дивном еластичном реду, то се за све вријеме пута, са свих страна, спроводу придоруживаху групе народа, дубоко се клањајући тијелу покојника, који их је тиме задужио великијем и јуначкијем дјелима својим. Пошто је спровод стигао цркви у Гареву, онда је сандук са тијелом неумрлог покојника унешен у цркву, а свештенство, са својим благим Архипастиром на челу, стало је око постоља и ту приуготовљеног, на који је био положен у сандуку неумрли покојник, те га ту опојало Богоугодним пјесмама и молитвама за достојно насеље прекраснога Раја.

На пјесму: »Придитє послѣднѣє цѣлованіє датым братіє умєршєму«, приступио је Митрополит Петар, а за тим свештенство два и два, те целивало великог покојника са сузама, одајући му потоњу почаст растанка свога и пожеливши му и у овом тренутку рајску славу и наслеђе. Народ, народ — то његово свагдашње неомражено благо гушио се у том већ крајњем тренутку у сузама целивајући му десницу и његово дивно старачко — светитељско лице. А Митрополит Петар сав предан Богу, посматра само озбиљно, духовно, каква љубав народна прати његова витешког оца у вјечну кућу, па би чисто рекао да мисли: »о Боже, има ли љепше славе од ове«.

Пошто је већ и последњи целивао великог војводу, онда је свештенство изнијело великог покојника из цркве до вјечне куће ту га положило, а онда се је писац ових редака, који је био почаствован од присутног свештенства са њим опростио у име свештенства и народа овим ријечима:

Благо томе, ко довијек живи имао се рашта и родити!

Тужни зборе!

Вијекови пролазе и губе се у вјечности, али заслуге великих и добрих људи не. Готово једно стољеће има, како је угледао овај свијет, у овоме малом сеоцу Гареви, на сред нашег Гацка Поља равна, наш у народу вазда омиљени, чувени и на далеко прослављени родољубиви Србин, неустрашиви борац за народна права и ненадмашни до данас у нашој земљи јунак протојереј Богдан Зимоњић, војвода гатачки, кога је хвале и признања достојно и велико име, толико деценија у народу Српском свијетлило као јарко сунце на небу, и давало импусл свему апарату у Херцеговини, који рађаше на ослобођењу своје Српске браће, испод тешког жезла турског, те ево дође час, кад је Преблагоме Богу, у чијој власти све постоји било угодно, да га призове к себи у вјечно Рајско обиталиште.

Ванредно природни дар у саставу тјелесног живота, велики дух, какав само вијекови могу родити сачињени у једну цјелину, која цјелина стајаше на сред нашег Гацка широкога, као једна чврста и непробојна градина, за коју градину бијаху чврсто везане све најмилије и најсветије успомене нашег народа у Херцеговини, а та градина бијаше ненадмашни јунак наших дана, гласовита старина Српска војвода Богдан Зимоњић, ког је благодат Премудрог Творца до потоњег часа на овом свијету сачувала у потпуној снази и љепоти душевној и тјелесној, као једно драгоцјено и Богом даровано благо народа Српског.

И то драгоцјено благо, којим се је дичио и поносио народ Српски свуда, гдје се Српски дише и пише, а особито у нашој Кршној Херцеговини, сад се вољом Божијом предаје у аманет Милошу Обилићу и Марку Краљевићу — витешким јунацима народа Српског. О, Милоше и Марко — витезови Српски, препоручује вам народ Српски, да то драгоцјено благо — нашега дичнога витеза војводу Богдана, чувате у достојној слави и части, као што га је и амо чувао народ Српски. Непобитна је истина, да лежи пред нама код хладнога гроба наш великан народни, протопресвитер и војвода гатачки Богдан Зимоњић.

Скрштене су више његове замашне, гранате руке, а велики његов дух говори нам потоње »с Богом, народе Српски мој, за који сам читавога вијека свога живио и радио«. Његова јуначка десница, која је више од 50 година благосиљала крстом у руци народ свој, а бритким мачем бранила Српско и православно име од навала непријатељских клонула је; јуначни поглед његов више нас не обасјава, а пријатно лице његово не указује нам више оно његово уобичајено гостопримство уз десно кољено његово.

Ми стојимо само још који минут уз његове смртне остатке посматрајући их како иду праведни пред престо Преблагога Бога; стојимо тужни, жалосни и невесели, јер се за навијек растајемо са предобрим и храбрим старином својим, који је за нас у толико битака љути бој био колико му је година, а које је све славом свога јунаштва увјенчао, а крвава битка и јунаштво на: Муратовици, Крстацу, Дуги, Острошким Гредама, Глувој Смокви, Љубињу, Ослобођењу Бара и Улциња, Заузећу Никшића, и ненадмашно јунаштво на Вучијем Долу — славом је увеличало јунаштво његово и на оружју његову оставило трајну успомену у народу Српском.

Ну, он није био само јунак, па да је сâмо са те стране прослављен и омиљен у народу своме постао. Исто толико, колико је био јунак, колико је био и Српски родољубиви свештеник. Из његових краснорјечивих уста, као из једног непресушног врела, излијевала се је читавог вијека ријеч Божија и еванђелска. Уз то је био велики чувар канона, прописа и установа вјерских и црквених. Најмања ситница, која се је тицала вјере и народних обичаја и осјећаја, коснула га је, до дубине душе и срца, ако се није изводила у потпуној значајности својој. Сваки обичај вјерски и народни, пјесма, прича и побожна молитва, кријепиле су до под конац његова живота, племениту душу његову и то му је била једина храна и пиће, а у томе се је и оличавала његова велика побожност, те је био права душа вјерска и свештеничка.

Највећа светиња бијаше нашем пок. војводи Богдану: гладнога нахранити, голога приодјенути, невољноме и потиштеноме у помоћ притећи, те је хиљадама пута свој посао оставио, а за оваке ишао код власти и јачих, те их штитио и бранио па је у овоме јединствен био. То ми сви знамо старији и млађи. За оваке је ствари, више пута и великих неугодности, доживио; али то је њему највећа наслада и морална награда била. Тако служећи Богу и Српскоме роду од постанка до нестанка: вјерно часно и поштено, Бог га је наградио, те је у дубокој старости својој дочекао, као стари Немања Српски, да види на престолу Архијерејском у својој Херцеговини свога најмлађега и најмилијега сина Петра, крунисана Митром Архијерејском, да као достојни син великога оца послужи роду Српском и цркви православној. И така срећа родитељска и Благодат Божија, излила се је на њега, за његова велика и добра дјела, за која је: хапшен, мучен и прогоњен. Али што су га више силници мучили, гонили и прогонили, тим је његов углед све љепши у народу бивао, те га је народ прогласио и војводом својим, које му је дично име послије и са највећега мјеста било признато, а највећа власт црквена у Херцеговини, почаствовала га је протом херцеговачкијем.

Па тако сав његов родољубиви рад и као војводе јунака и као Богослужитеља протојереја, сјајно је признат и код многих владалаца. Тако његова су јуначка прса украшена била орденом витешкога крста Цара нашег Франца Јосифа I. орденом св. Ђорђа са престола руског, орденом Даниловим I. са престола црногорског, орденом Таковскога крста, са престола Српског а уз то је још био посједник златне Обилића колајне за храброст.

Опраштајући се овдје с тобом, дична Старино, при потоњем часу твоме на овом свијету, при поласку твоме у вјечну кућу твоју, велики родољубе Српски, јуначе и борче за права народна, смирени свештениче, милостиви оче свију нас и благочестиви хришћанине, опрости ми, што нијесам био кадар духом својим и ријечју исказати оно, колико те је народ цијенио и колико си заслужио. Али оно, што ја нијесам умио, то ће теби надокнадити благодарно Српство твоје, које си свијем жаром душе своје љубио.

Слава Ти јуначка Старино и вјечан спомен у народу Српском — Мир пепелу Твоме, душа ти препочивала у царству славе и блаженства!

Чини ми се, ни најокорјелије срце, колико ми се је дало виђети, није остало, а да није и у овом тренутку сузу пустило, али не, да је то садржај мога говора учинио, или мој говорнички дар, јер сам ја и прије рекао, да сам нејак о њему говорити, али сузу народну изазвала су велика — јуначка дјела његова, која су дубоко урезана у срцима и осјећајима народним.

Кад је већ и потоњим чином лијепог православља, био велики покојник предан Богу, онда се је народ у великим поворкама, од цркве кренуо кући покојниковој на »Седмину«, како је то већ у нас обичај. Овдје не могу пропустити, а да у овој спомен књизи, не забиљежим и овај веома дирљиви призор.

Војводин најстарији син Стеван узе пред црквом сабљу војводину, па предајући је своме куму Васиљу Давидовићу из Самобора, да је понесе кући пок. војводе пољуби је и са сузама рече ове врло значајне ријечи: »Оштра сабљо, драгога ми баба, нема више оне деснице, која је с’ тобом махала по јуначким разбојиштима«. А из свих колона народа, онда се чујаху ријечи: »Немој тако Г. Стево, ти си јунак, ти си соко, ти си сабља војводина«.

Кад се је сав присутни народ спровода и опијела, искупио код куће незаборављеног покојника, с малим изузетком чиновника и официра, онда је постављена богата трпеза, на којој бијаше изобилно: сваковрсног јестива вина и ракије, свега до миле воље. За дугачко постављену трпезу, сјело је преко 500 особа, у челу, које је сједило свештенство, а онда бирани домаћини гатачки један до другога. Синови великог покојника наређиваху слугама, да се строго пази да примјеран ред буде, да се свак обилато задовољи, те да свак са војводине седмине лијепу и задовољну успомену понесе, како би и они боље и достојније испунили аманет и последну опоруку, свога великога оца, који је вазда желио, да то тако буде. Дивно и достојанствено напио је прву здравицу, за упокој душе војводине, поп Аћим Братић, а сви сједећи за трпезом устали су на ноге и одазвали се са »Слава му и вјечан спомен у Српству«.

Пошто се је свак задовољио: јелом и пићем на богатој трпези и гостопримством честитога родољубивога дома Зимоњића, онда се је народ у онаким групама и разилазио, како се је и окупљао љубећи Митрополитову десницу, а са Стеваном се љубећи у образ, благодарећи Бога, што у војводе остају дични насљедници, око којих се може окупљати народ, као што им се је и око оца читавог његова вијека окупљао.

Како се је смрт војводина разнијела муњевитом брзином, не само у Херцеговини, већ и у читавом Српству, то су одмах почела долазити многобројна саучешћа, од пријатеља и поштовалаца његових, па би било грехота, да се не прикажу у спомену његову, јер она су најбољи свједок његове поште и признања у Српству и другом народу. Његову јунаштву, његовим витешким дјелима и великом духу одужише се пријатељи и поштоваоци са свих страна, својим духовитим саучешћима, Гачани својим присуством, а српска омладина из Гацка још и тиме, што га уписа за члана Утемељача друштва Просвјете, давши 150 круна томе вриједном друштву.

Величанствена и сјајна сахрана војводе Богдана, остаће трајна успомена у Гацку, као што су му живот и дјела трајна успомена Српству. Ја ово што написах потоњим часовима његова живота и сахране, написах само искрено и вјерно, колико само виђети могох, да о томе могу и радознали читаоци знати.

У Автовцу, 18. јануара 1909.

НАПИСАО:

СПИРИДОН Г. СТАРОВИЋ СРПСКИ ПРАВ. СВЕШТЕНИК.

МОСТАРШтампарија »Народа« — Др. Круљ и Друг 1909.