Свети Петар Зимоњић (1866-1941)

Петар (световно Јован) син је чувеног јунака и војводе Богдана Зимоњића. Као и његов отац своју судбину и цијели  живот је везао за историју српског народа у  Босни и Херцеговини.

Завршио је Богословију у Рељеву и наставио православно образовање у Черновацу (Румунија) и Бечу, увек са најбољим оценама. Брзо је постао угледни професор  Богословије и замонашио се 1885 године у манастиру Житомислић. Већ 1901 године изабран је за митрополита Захумско-херцеговачког, на радост читаве Херцеговине, што је изабран владика из једне угледне, јуначке и поштене херцеговачке породице. Свечану хиронтонију у Саборној цркви у Мостару 1903 године обавио је Васељенски патријарх Јоаким  III у присуству Синода и високих црквених великодостојника, као и угледних херцеговачких првака и неуобичајено великог броја вјерника. Сва српска штампа поздравила је Зимоњићев избор као спасоносан за херцеговачки народ.

Затекао је прилично запуштено и несређено стање после вишевјековног турског ропства а са новим господарма Аустро-Угарске водио је перманентну борбу.

У Епархији захумско-херцеговачкој Петар је радио апостолски свесрдно, свеотачки вјерно попут његових претходника на које се угледао и које носио у срцу светог Василија Тврдошког и Острошког.

Храбрио је народ, подизао и освештавао  цркве по Херцеговини заосталој у  турској тиранији : Светог Арханђела Михаила у Баљцима код Билеће; Светог Апостола Петра и Павла у Лукавцу код Невесиња; Светог Георгија у Брвенику на Зупцима; Светог Јоакима и Ане у Врпољу код Љубомира; Светог Василија Острошког у Улогу на Неретви; Светог Вазнесења Господњег у Љутом Долу у Дабру; Саборну цркву Светог Преображења у Требињу; Светог Петра и Павла у Згоњеву код Требиња; Светог Василија Острошког у Автовцу; Светог цара Константина и Јелене у Придворцима код Требиња и Светог Кнеза Лазара у Влаховићима. За његовог времена подигнут је и владичански двор у Мостару.

У Босанском сабору 1912 године храбро је први потписао познату Декларацију српских посланика поводом сукоба Краљевине Србије и Аустро-угарске монархије због изласка Србије на Јадранско море.

То је исто урадио и после Сарајевског атентата 1914 год када је у препуној Саборној цркви у присуству аустријских генерала одржао познати говор и запретио је устанком уколико не престану прогони Срба.

Због глади за време рата децу је склањао у Војводину где је била нешто повољнија ситуација. Када је Јован Скерлић питао познатог мостарског трговца може ли се имати повјерење у митрополита Петра овај је одговорио ,,Може као у Исуса’’. Ослобођење је дочекао у Мостару,  упркос рату, гомили проблема и опасности, када је опет одушевљеном народу одржао један поетски надахнут говор који је народу враћао наду и самопоуздање.

Вратио је национално јединство и повјерење у народу, средио прилике и уклонио низ ранијих несугласица. На трону херцеговачког митрополита остао је до 1920 године.

За митрополита Дабро-босанског са седиштем у Сарајеву изабрао га је Свети архијерејски Сабор а указом Краља Александра постављен је 07.11.1920 године. Наставио је сређиване стања у српској православној цркви на територији читаве Босне и Херцеговине. Познато је да је успоставио добре односе са муслиманима и хрватима који су га поштовали.

Наставио је са градњом и освећењем православних цркава: у Какњу; Брези; Мокром код Пала; Хаџићима; Кисељаку; Турбету; Рудом; у Сарајеву храм Преображења Господњег...

Припремио је изградњу Богословије у Сарајеву а стару Богословију у Рељеву претворио у Монашку школу. Обилазио је школе и био посебно омиљен код дјеце и омладине. Пред рат је посетио цркве и манастире у Прибоју, Новој Вароши, Милешево, Пријепоље, Штрпце и свуда даје позамашне прилоге.

У крилу цркве основао је три хуманитарне организације: Дјечији дом; Дјечије забавиште и Сиротињску кухињу. Свесрдно је помагао све институције које су се бавиле сиротињом  и посебно ,,Просвјету’’.

Оснива удружење Братство светог Саве и издаје истоимени књижевни лист.

После немачког бомбардовања Сарајева и завођења драстичних усташких закона против Срба дошао је у сукоб са немачким официрима, којима је оштро скренуо пажњу да сносе сву одговорност за усташке злочине.

Када је у мају 1941 ћирилица стављена ван закона Петар је одбио да спроведе такву наредбу уз одговор : ,,Ћирилово писмо се не може укинути за 24 сата а осим тога рат није завршен’’. Одбио је да држи благодарење за Павелића.

Већ 12-ог маја 1941 године усташки агенти одвели су митрополита у   ,,равнатељство’’ а митрополију опљачкали. После три дана одведен је у Загреб.

Из Загреба је одведен у злогласни Керестинац, где је мучен и малтретиран, према исказима очевидаца. Увијек се држао јуначки и достојанствено. Одатле је одведен у усташки логор у Госпић. И тамо је малтретиран и понижаван.

После се митрополиту Петру као и хиљадама Срба губи сваки траг. Српска црква је покушавала да на различите начине сазна нешто о његовој судбини али увијек безуспешно. Свети Синод и Недићева Влада су у више наврата тржили од немачких власти да се пронађе и ослободи митрополит Петар, као и епископ Горњекарловачки, али је усташки одговор увијек био, да их нема у логорима и да се други подаци не могу утврдити.

По једној верзији одведен је у логор  на Јадовну и вероватно бачен у неку од Велебитских јама, најчешће се помиње Шаранова јама. По другој верзији митрополит Петар је убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле.

Митрополит Петар је цио свој живот посветио Српској цркви и српском народу, проповедајући љубав, праштање и милосрђе, развијао добре односе са другим религијама и све то показао не само речима него и својим дјелом.

Од стране Српске православне цркве  бива предложен и за њеног Патријарха али се он, због извесне политичке равнотеже и под утицајем власти одриче кандидатуре.

Одлуком Светог Синода српске православне цркве митрополит дабро-босански Петар Зимоњић проглашен је новосвештеномучеником и уврштен у ред српских светитеља.