У спомен Светозару Црногорцу: Сјећање на неуморног херцеговачког прегаоца и визионара

У крипти култнe београдске Цркве Светог Марка у уторак, 1. јуна 2021. године уприличен је програм у спомен на недавно преминулог Светозара Црногорца, дугогодишњег предсједника завичајног Клуба Гачана и једног од највећих херцеговачких прегалаца у Србији.

Овом скупу, који је одржан по благослову старјешине овог светог храма протојереја-ставрофора хаџи Трајана Којића, присуствовали су чланови Светозарoве породице и стотињак пријатеља и земљака.

ДРАШКОВИЋ: Хумски господин који је прво градио чојство, а потом богатство

У име организатора, Клуба Гачана, присутнима се обратио Слободан Бобан Драшковић, в.д. предсједника Удружења, који је истакао да се неке истине тешко могу прихватити, а једна од њих је да Светозара нема већ пуна два месеца. Драшковић је истакао:

Трудећи се да расвјетљава прошлост српског народа, прије свега у многострадалној Херцеговини, ослобађајући истину, Светозар је крчио је пут правде и био лучоноша новим нараштајима. Припадао је оном соју господе хумске, који је прво градио чојство, а потом богатство. Дијелио је, поклањао, доброчинио, не само материјално. Дијелио је и очинске савјете, пуне разумијевања, позитивну енергију, ширио оптимизам. Мирио је, толерисао, опраштао. Дијелио је доброту, љепоту, искреност, љубав, љубав према ближњем свом, према завичају, према отаџбини и српству милом. Бољеле су га све ране свога рода. Много пута је истицао оне непреболне које никада неће зацијелити, усташка звјерства почињена по Херцеговини, дд Корита до Љесковог Дуба, од Придворице до Пребиловаца. Није ћутао ни о почињеним злочинима небраће који су правдани лијевим скретањима. Гатачка села Дражљево, Браићевићи, Добреља, Гарева, Јасеник, Галешина и многа друга остала су без најугледнијих, најчаснијих домаћина сатрвени црвеном кугом. Управо је Светозар указивао у разним приликама да се сва мјеста страдања и злочина почињена од било чије руке морају обележити, макар Часним крстом. Књига која ће Световим најближим бити отворена на вјечно сјећање, јесте споменар у коме је са једне стране овјековечено завичајно огњиште, у родним Дулићима и Гацку, а са друге стране Светозаров живот у Београду и стечено потомство.

Он је подсјетио да је Светозар од првог дана оснивања клуба Гачана у Београду 1987. године континуирано помагао рад удружења који је прави процват доживио са његовим доласком на чело.

Свето је био и сценариста и редитељ и доброжелећи домаћин гатачких сијела. Покренуо је многе акције прикупљања помоћи, прије свега за наше сиромашне и обољеле земљаке, али и за многе друге који су били у невољи. Једна од последњих акција је била организована за гатачке раднике који су прошле године у вријеме пандемије остали без посла

Рекао је Драшковић наводећи бројне акције попут Херцеговачке академије, обиљежавање 20. година постојања Ћоровићевих сусрета у САНУ, обилежавање годишњице рођења гатачког великана Пера Слијепчевића, посјете Краљевском Белом двору, посјете Карађорђевој Тополи и Опленцу, иницијативи за додјељивање улица именима знаменитих Гачана, као и издавање и промоције бројних књига.

Ипак, посебно желим да издвојим догађај који би и он сам издвојио. Дан када је у цркви Светог Саве на Врачару, одржан Помен Милораду Поповићу, Радојици Перишићу и осталим гатачким витезовима, који страдаше на правди Бога, на путу безнађа од Везировог до Зиданог моста, а посебно на Лијевча пољу. Верујем да ће заједнички сан о подизању споменика Милораду Поповићу у центру Гацка постати стварност.

Закључио је своју бесједу Драшковић опраштајући се од „духовног брата по избору“.

МАРКОВИЋ:  Помен достојан величине човјека свијетлог образа

Истинска новинарска громада Милош Марковић је, као један од оснивача Клуба Гачана, истакао да је Светозар Црногорац окупио своје најближе на мјесту испод чијих пет купола својим знамењима и  симболима убједљиво говори српска национална и духовна историја.

Светозар је први и једини Гачанин, једини Херцеговац којем се на овом мјесту немјерљивог значаја и значења држи помен у част његовог имена и његове доброте. Ова чињеница сама за себе много говори, а ваљда се ништа не дешава случајно.

Рекао је Марковић и истакао истакао да нико не може порећи да је Светозар био истински добар човјек, од ријечи, правде, истине, несебичан, солидаран и саосјећајан. Помагао је цркву и завичај и нашао се на услузи земљацима било у потрази за послом или смјештају у болницу.

Једноставно био је радиша и знаниша и колико знам у нашем крају и нема већег признања од тога.

Он се присјетио, како ће се касније испоставити, посљедњег телефонског разговора са Светозаром у коме му је рекао да је оправдао суштину – своје име.

То  име садржи два појма Свето – светост и зар – светлост. Могао је баш свијетла образа изаћи пред сваког.

Рекао је Марковић доказујући да језик најчешће одређује суштину која се огледа у латинској крилатици Nomen est omen  .

Ово је наша највећа црква грађена у византијском стилу по узору на ГРАЧАНИЦУ. Њени пројектанти су браћа, професори, Петар и Бранко КРСТИЋ. На овом мјесту је 1830. године прочитан Хатишериф којим Србија постаје Кнежевина. Зато је овдје кнез Милош подигао цркву у којој је служен помен онима који се сахрањују на гробљу, које је било близу овог мјеста. Главни ктитор био је ЛАЗАР, трговац из Београда. Помињем ова имена како бих оправдао тврдњу да језик говори и више него што ми непосредно разумијемо.

Рекао је Марковић који је, да би дочарао величину и значај мјеста у коме се одржава помен, испричао кратку историју цркве Светог Марка.

Градња овог храма почела је 1930. и трајала је 10 година. Велики теолог, научник, археолог светскога гласа, Драгослав Грујић открио је гробницу, мошти цара Душана у Призрену и пренио их у Патријаршију 1927. Захваљујући свом ауторитету код њемачких археолога испословао је да  интервенишу код шефа Гестапоа у Београду да се обезбједи превоз и спаси оно што се могло спасити из Фрушкогорских манастира. Велики Драгослав Грујић у Титовом партијском џихаду против цркве завршио је послије рата у затвору. Елиминисан је из јавног живота као народни непријатељ. И на крају оно најважније. 16. јуна 1968. године захваљујући мудрости патријарха Германа и вољи нашег народа, овдје су пренесене и сахрањене мошти цара Душана. Ондашња  власт, све до сахране није знала ништа о томе. Под ових пет купола почивају мошти цара Душана, највећег из наше династије Немањића. Овдје почива и посљедњи краљ  из династије Обреновића, Александар и његова супруга Драга Машин, као и патријарх Герман и десетак наших угледних епископа.

Завршио је Марковић своју бесједу уз захвалност  старјешинству храма које је благословило овај скуп.

ЋОРОВИЋ: Остали смо без најбољег амбасадора Херцеговине у Београду

Трифко Ћоровић, уредник портала Слободна Херцеговина је истакао да Светозар Црногорац био препознат као један од највећих прегалаца српске Херцеговине и њен најбољи амбасадор у Србији.

Између осталога, Светозар Црногорац је давао пуну подршку Миленку Јахури у жељи да живот васкрсне у најстрадалнијем селу Другог свјетског рата – мученичким Пребиловцима.  Тачно, прије шест година 8. јуна 2015. године,  на понос свих нас, на Коларцу је одржана  херцеговачка академија посвећена нашим мученицима.  Око њене организације многи су се трудили, али је неупитно највећи терет изнио Светозар Црногорац. Било је то вријеме у коме су Херцеговци били драги гости блаженопочившег патријарха Иринеја, а хуманитарне акције и изложбе посвећене Пребиловцима одвијале су се широм Србије.

Рекао је Ћоровић и истакао да се ту није завршила Светозарова брига око повратника у Долини Неретве.

Црногорац је предводио делегацију која је посјетила тадашњег државног секретара за спорт и омладину Предрага Перуничића залажући се да се у Пребиловцима изгради спортски терен који би окупљао омладину и гдје би се сваке године уз дјечју олимпијаду одржавали историјски часови у којима би се учила истина која је прећутана у званичним уџбеницима.  Ишао је и у Сарајево како би од високог представника УН Валентина Инцка затражио да се заустави отимање српског земљишта у пребиловачком атару, а ту посјету је искористио и да га упозна са злочинима над српским народом почињеним у Независној држави Хрватској.

Рекао је Ћоровић и додао да је Светозар гајио посебан сензибилитет према Мостару који је показао и кроз учешће у организацији хуманитарне вечери на којој су скупљани прилози за обнову споменика Алексе Шантића, који је оштећен, истог оног дана, када су злочинци уништили и запалили српску саборну цркву у граду на Неретви.

Као слободоуман човјек јасно је дигао глас против срамотне одлуке СПКД „Просвјета“ из Мостара када је Шантићев шешир као награда завршио на глави хрватског пјесника, који се претходно окитио орденом Анта Старчевића, оца усташке идеологије.

Рекао је Ћоровић истичућу да је Црногорац у свему желио да буде до краја јасан и доречен. Никад се није устручавао да јавно изнесе свој суд о важним националним питањима.

СКУП ЈЕ ОРГАНИЗОВАН ЗАХВАЉУЈУЋИ СВЕШТЕНСТВУ ЦРКВЕ СВЕТОГ МАРКА: Ђакон Никола Костић и старјешина храма протојереј ставрофор Трајан Којић

Тражио је и добио подршку од херцеговачких удружења да се Скупштини Србији поднесе приједлог Резолуције о геноциду над српским народом извршеним у Независној држави Хрватској. Нажалост, до данас ова иницијатива није ни стигла на дневни ред, а управо ових дана имамо прилику да видимо како малобројни преживјели јасеновачки логораши врше притисак на власт да се Резолуција коначно усвоји. Због ситних политичких калкулација неких појединаца Светозар није добио подршку од осталих херцеговачких удружења по питању предлога Резолуције о очувању српског Космета. То га није поколебало да напише више ауторских текстова у којима је јасно дефинисао лични став по коме „нема компромиса са незваним гостима око Космета“.   Сусретао се са легитимним представницима  српског народа  у Србији и Републици Српској користећи такве прилике да без задршке тражи бољи положај запуштене Херцеговине.  Знајући од „од ћутања нема вајде“, повремено би се јавно оглашавао и прозивао политичаре подсјећајући их на неиспуњена обећања.

Он се осврнуо на  Светозаров покушај да формира Савез завичајних удружења како би институционално оснажио утицај Херцеговине у Србији.

Страхујући  који би могао бити крајњи домет овог слободара политика је умијешала прсте и идеја је остала нереализована. Можда је тако и боље!  Увјерен сам да данас у рајском врту засједа  најбољи дио неформалног Савеза који поред Светозара Црногорца чине дигчни Херцеговци; Радомир Шика Бегенишић, Урош Милојевић, Божидар Глоговац, прота Раде Зеленовић, командант Новица Гушић и многи други…

Рекао је Ћоровић и додао да је веома поносан што је имао част да Светозару Црногорцу, у знак захвалности за  његову неизмјерну љубав према завичају, уручи Златну плакету Слободне Херцеговине и закључио.

Златна плакета није златна колико успомена на Светозарев племенити лик. У тој успомени сабрано је пријатељство, поштовање, правдољубље и слободољубље Светозара Црногорца, али и нада да ће његовим трагом, на херцеговачкој стази, поћи нова покољења младих Срба Херцеговаца. Надам се да ће они испунити Светозаров завјет да се обнови мученичко село Придворица и изгради Меморијални центар на Коритима.

ВУКАНИЋ: Одлазак творца великих идеја

Познати београдски лекар и професор Медицинског факултета др Драган Вуканић је истакао да је Светозар Црногорац  један од најзначајнијих Херцеговаца двадесет првог вијека, који је у многим областима оставио дубоке коријене.

Свима који су га позвалали недостајаће његов романтичарски национални рад. Памтимо га као човека великог срца, широких погледа и изузетно добрих и часних намера, али и невероватних идеја које су, не само по садржају, већ и по броју тема биле изразито присутне у свим областима његовог деловања.

Рекао је Вуканић који је истакао да је Црногорац као учесник у одбрамбено отацбинском рату уписан у ред стваралаца Републике Српске.

Своје пословне контакте врло добро је искористио за прикупљање свих врста помоћи, не само помоћи избеглицама, не само незапосленима, већ и свима онима који су током ратних, а исто тако и ових данашњих поратних година, имали потребу за његовом милосрдном руком.

Он је истакао да је Црногорац  имао велику улогу у значајној мисији у којој дјеца из свих српских крајева,  прије него што виде европске и свјетске метрополе, као један од најснажнијих доживљаја памте долазак у Београд – престоницу свих Срба.

Многи су нас помагали, али једини који је до последњег дана остао док је та идеја живела био је Светозар Црногорац.

Рекао је Вуканић који је наговјестио да ће у договору са породицом бити формирано хуманитзарно удружење које ће наставити Светозарово дјеловање.

Вјечна захвалност донатору звона обвновљене цркве кнегиње Јелене Балшић

Раде Црногорац је у свом обраћању истакао генезу породичног братства.

У најхерцеговскијем дијелу Херцеговине – како  Скерлић назива Горњу Херцеговину, на источном ободу гатачког краја,  у завичају Тешана Подруговића, под вијенцима хајдучке мајке Сомине, наслоњено на неколико брежуљака, под широком сјенком хладног осоја  и типичног херцеговачког крша, невелико и неосунчано, налази се село Стари Дулићи, у којем је 1951. године рођен Светозар Петров Црногорац.  Светозар би Петров, а Петар Савин, Сава Јефтов, Јефто Митров, Митар Мијатов, а тај Мијат Рогановић, недуго по погибији гатачког муселима Смаил-аге Ченгића 1840.године, отплови из оног каменитог мора које зовемо Катунском нахијом, скупа са два рођака, и настани се у Старим Дулићима. А како су дошли из Црне Горе, стекоше ново презиме: Црногорац.

Он је додао да је  „Пеков и Микин синодрастао у страдалном завичају, којим су још одјекивали болни одјеци рата.

Светозарев дух настаје у језгру херцеговачке, српске традиције. Стародулићко гробље, на којем почивају Црногорци, наши преци, зове се Црквина. У том гробљу, стољећима су стајале рушевине православног храма, који бјеше задужбина Јелене Хребљановић Балшић, ћерке Светог Лазара Косовског. Током Грдановог устанка, првог великог херцеговачког устанка, 1597. Турци су спалили тај храм. Доцније, око обрушеног храма, настало је гробље.  Замислимо године шездесет и неке, једног високог, снажног и бистрог дјечака како стоји на том гробљу, крај очевог гроба.  Са тог мјеста, бистром дјечаку који ће израсти у племенитог човјека, пружа се несвакидашњи видик: иза њега је дугачка и скоро непроходна хајдучка и комитска мајка Сомина, уточиште „заточника мријет навикнутих“; на сјевер, под гором Добрељицом,  у својој импозантој ширини, пружа се његова ујчевина, село Казанци, родно мјесто најбољег Вуковог пјевача Тешана Подруговића, завичај војводе попа Радојице Перишића, прво српско устаничко гнијездо отпора против Независне Државе Хрватске.  Таква је Светозарева родна груда.  Одрастао је, дакле, уз гусле и и епску пјесму , уз старе и рјечите Херцеговце, чији је говор био бистри поток највеће љепоте српскога језика. У том уточишту патријархалног морала и наше усмености, обликован је његов хабитус: нарочита пристојност, домаћинска уљудност и етос слободе као узвишени принцип живота.  Чујемо ли казивања из  туђих сјећања на његове часне и племените родитеље – Пека и Милицу – лако ћемо закључити да је само човјек обликован у вриједностима породичног живота – крај родитеља и својих дивних сестара –  могао оставити тако широк траг са својом супругом Вером. Стога ће и Петар и Александра, и њихова дјеца, а нарочито унук Страхиња, носити  успомену на оца и ђеда  као заштитни, унутрашњи знак њихових срца, који даје храброст пред свим животним искушењима.

Рекао је Раде Црногорац додајући да му је Светозар иако извањи, био најближи стриц.

У она, сада већ далека, времена, прије шездесетак година, наше су породице радосно дочекивале Светозаревог стрица Анта, капетана прве класе Краљеве војске, полиглоту и диригента хора, који је, по повратку из њемачког заточеништва, одбио дужност у комунистичкој војсци: поздравио се са официрском каријером, али не и са официрском сабљом, коју је поносно носио. Доцније, Светозар долази код стрица Анта у Београд, уписује економске студије, савлађује руски и њемачки језик, и наставља образовање као личност високе ерудиције и интелектуалних домета.

Рекао је Раде Црногоравц  који је истакао да се темељно образовање Светозареве личности  одвијало у духу Херцеговине српске, у српству – завјетне, у завјету – косовске и светосавске, у светосављу – световасилијевске, у световасилијевству – саборне, у саборности – устаничке, у устаништву – епске, у епскости – патријархалне, у патријархалности – породичне, која је опет у круг поново и сасвим српска.“

У том и таквом завичају, изразито везан за породицу и своје братство, 2011. године, Светозар је предводио братство у нашем најузвишенијем подухвату: у обнови храма кнегиње Јелене Балшић. Сљедеће године, из оних давно запуштених рушевина, на првобитним темељима, никао је Храм Господњи, посвећен крсном имену нашега братства – Рођењу Пресвете Богородице.  Обнова храма не би била могућа без Светозареве велике материјалне и моралне подршке, нити без његове љубави и доброте којима је окупљао своје рођаке, као што је окупљао Гачане у Београду, као што је покушавао окупити Гачане у Гацку и Херцеговце у Херцеговини и изван ње. Као дио својег задужбинарства, Светозар је цркви у завичају приложио и звоно. Септембра 2011, први пут након 400 година, закуцало је црквено звоно у нашем селу. Кад год га поново будем чуо, његов одјек у Славу Божију, будиће сјећање на најзначајнију личност у историји наше породице, којој дугујемо тако много

Рекао је Раде који је закључио да је завичајна мисао Светозара Црногорца била изузетна, јер никада није била само плод носталгије.

Његова завичајна мисао, била је завјетна мисао, до искони прожета завјетом,  јер је земља звана Гацко – завјетна земља, као што је цијела Херцеговина на крсту  од Савине до Милешеве и од Острога до Стона, завјетна. Тако је и Косово, као наш највећи архетип, било свето Светозару, тако су му Пребиловци и Метохија били проширени завичај. Тако је и сам Светозар у рату и у миру бранио, храбрио, штитио и љубио његову Херцеговину, трудећи се да истргне из густе и језиве магле заборава наше страдалнике, пребиловачке, придворичке и оне на Лијевче-пољу, знане и незнане, на новом херцеговачком Косову. Срце Светозара Пековог било је непресушно врело љубави и доброте.  Оно што остаје нераскидивим везама скопчано са нашим животима, оно што остаје веће је од успомене која се повремено јавља, а то што остаје јесу дјела велике Светозареве љубави према ближњима, отаџбини и завичају, коју неће заборавити ни ближњи, ни завичај, ни отаџбина. Јер, напокон, као што каже Свети апостол Павле: „Сада остају вјера, нада и љубав, ово троје. Али од њих, највећа је љубав.“

У име чланова породице Црногорац свим окупљеним, а посебно Клубу Гачана захвалио се Урош Војводић.

Током програма који је водила др Јадранка Милошевић приказан је велики број фотографија из живота Светозара Црногорца.

У програму је учествовао хор цркве Светог Марка, a наступио је и народни гуслар Вељко Ђурановић који је казивао Његошеве стихове из епова Горски вијенац и Луча микрокозма.

Скуп је на крају поздравио и старјешина храма протојереј-ставрофор Трајан Којић.

Клуб Гачана изразио је посебну захвалност Мишу Албијанићу, предсједнику Друштва гуслара и епске поезије „Цар Лазар“ из Приштине, који је дао велики допринос у организацији ове вечери.

Преузето са сајта Слободна Херцеговина