СЈЕЋАЊЕ НА НЕУСТРАШИВОГ ХЕРЦЕГОВАЧКОГ ВОЈВОДУ СТОЈАНА КОВАЧЕВИЋА: Живот посвећен борби за српску слободу

Завичајни клуб Гачана у Београду уприличио је 23. септембра 2021. године у малој сали Коларчеве задужбине свечану академију поводом 200. годишњице рођена великог херцеговачког јунака, народног војводе, хајдучког харамбаше, устаничког вође и достојанственог слободара Стојана Ковачевића и 110. годишњице од његовог упокојења.

Отварајући овај скуп Слободан Бобан Драшковић предсједник Клуба Гачана је истакао да се осјећај дуга према завичају исказује кроз захвалност према најзнаменитијим земљацима.

ДРАШКОВИЋ: Гачани увијек у првим редовима у борби за српску слободу

Гацко равно, поносно и славно, како записа народни пјесник, вијековима је српском роду даривало знамените слободаре и паметаре. Од Тешана Подруговића, најбољег Вуковог казивача народних пјесама, али и хајдука, преко Гатачких ускока Драге Мастиловића, и Јакше Авдаловића Гачанина, у Стојановом земану издвајамо његовог рођака Петка Ковачевића, Богдана Зимоњића, Николу Гргура, Трифка Сворцана, Глигора Старовића, Тома Вукомановића и многе друге. У току устаничких борби од 1875 до 1878 године из Горње- гатачког и Доње-гатачког батаљона погинуло је 78 бораца.

Колико је слобода Гачанима мила показали су и током ратова 1912-1918 када је из маленог Гацка 298 добровољаца узело учешће у оба Балканска и Великом рату. Гацко је први срез у Краљевини Југославији по броју носилаца Карађорђеве звезде и Обилића медаље, а један од њих Шћепан Ковачевић први је изнио барјак на Кајмакчалан. Гријех би био данас не споменути гатачке јунаке из Другог свјетског рата. Милорад Поповић, свештеник Радојица Перишић и Благоје Тепавчевић су само неки од бројних. У посљедњем отаџбинском рату управо су потомци команданта Јуришне бригаде Благоја Тепавчевића, Мишко и Душко уградили своје животе у темеље Републике Српске.

Драшковић је поручио и додао да ће Клуб Гачана и у будућности организовати овакве и сличне скупове, покушавајући да од заборава отргне најбоље изданке српског рода.

Историчари су покушали да објасне прилике у периоду Стојановог вакта и његових чета сачињених од православних Срба и муслимана који пођоше, како стоји у једном писму, „да се добро искрваве Срби и Турци у латинску крв.“ А та латинска крв – била је заправо хабзбушка и аустроугарска, чизма новог окупатора над свагда устаничком Херцеговином и њеним српским народом који је након изванредних ратничких подвига дочекао коначну слободу Србије и Црне Горе, али не и своју.

КОВИЋ: Војвода Стојан је знао да се без Русије не може

Први говорник, професор др Милош Ковић је истакао да је српски војвода Стојан Ковачевић учествао у свим кључним догађајима историје српског народа.

Имао је тридесетак година када га као четовођу сусрећемо у устанцима Луке Вукаловића (1852-1862), који су одјекнули у цијелој Европи. О великим походима и казненој експедиције Омер-паше Латаса на Херцеговину и Црну Гору расправљало се у британском парламенту, у царском Санкт Петербургу, у Бечу. И око тих догађаја сукобљавале су се велике силе

Он је навео да је у Бечу донесена одлука о Аустроугарском походу на југоисток.

У Бечу се рачунало, ако то не учини Аустрија, то ће урадити српске земље – Србија и Црна Гора. Они су то видјели практично као руски нож под грло Хабзбуршке монархије. За њих није било никакве сумње у то да би Босна и Херцеговина припале уједињеној српској држави са Црном Гором и није било никакве сумње у то да би таква држава ушла у интересну сферу Русије.

Он је Стојана Ковачевића сврстао међу припаднике “изворне балканске хајдучке традиције, поредећи га са Карађорђем Петровићем, Станојем Главашен, Хајдуком Вељком Петровићем….

Оно што се догађа у његовом времену, нарочито у периоду од 1852 до 1882. године је дио ширег покрета ослобођења и уједињења. То је доба стварања италијанске и њемачке државе. То је доба у коме су Срби хтјели да створе своју уједињену српску државу. На заставама свих родољуба од Ирске и Норвешке до Јерменије исписане су кључне ријечи: „ослобођење“ и „уједињење“. Српски покрет тога доба оличава Илија Гарашанин који организује тајни српски покрет за ослобођење и уједињење.

Рекао је Ковић наводећи да је у кључном тренутку на челу Србије био кнез Милан Обреновић, који је разочаран ставом Русије за стварање санстефанске Бугарске потпуно окренут Аустроугарској од које је добио подршку за стварање краљевине Србије што се десило 1882 године.

Баш у том периоду Стојан Ковачевић игра централну улогу, а Србија спречава чете добровољаца да приђу Дрини и придруже се устаницима.

Ковић је истакао да је Стојан Ковачевић непогрешиво увијек био на правој страни што у том времену није било лако.

Четовао је против Турака, али је од почетка у сукобу са кнезом Николом и његовом нејасном националном политиком за коју се може рећи да је била подређена интересима његове династије. Када су многи прихватили Аустроугарску власт, Стојан Ковачевић није то урадио. Он је симбол отпора окупатору који је, а вријеме је то потврдило, био много опаснији. Савремена српска историја плод је сјемена из времена Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине.

Ковић је навео и да је Ковачевић повео борбу против Беча и то удружен са муслиманима.

Аустроугарска даје пуну подршку Римској курији, а у то вријеме настаје читав један милитантни антиправославни покрет иза кога стоји један од најдуговјечнијих Папа Пије IX (од 1848 до 1878). Управо је то вријеме у коме се Далмација, Славонија прикључују милом или силом хрватском националном покрету, који се у тим крајевима шири захваљујући римокатоличкој цркви и аустријским властима. Касније, у вријеме Бенјамина Калаја та идеологија улази у Босну и Херцеговину. Стварање синтетичке босанске нације од Срба, римокатолика и Муслимана је непријатељ против кога ратује од 1878 . године Стојан Ковачевић

Ковић и додао да је за разлику од многих српских вођа Стојан Ковачевић имао јасну свијест да се није лако уклопити у руске интересе, али да се без Русије не може.

Ковић је објаснио да је у бурном 19. вијеку Русија имала своје успоне и падове. Након пораза у Кримском рату Русија се повлачи са Балкана, међутим свега неколико година касније, искористила је француско-пруски рат и извела је сцоје трупе на Црно море.

Русија је 1873. године ушла у тројни савез са Аустроугарском и Њемачком и веома рано показала спремност да са Бечом преговара о Босни и Херцеговини. За Русију је то био начин да изађе из дипломатске изолације у којој се тада налазила.

Ковић је то објаснио поредећи источну кризу у Херцеговини из 1875. године са одрамбено отаџбинским ратовима из деведесетих година.

Сукоби почињу међусобним сукобима локалног становништва, онда се то концентрично шири тако што Србија и Црна Гора стају на стану Срба, муслимани подршку Турака, а католици подршку Аустроугарске.

Ковић је истакао и активну улогу аустријског цара Франца Јозефа.

Франц Јозеф је у мају месецу 1875. посјетио Далмацију гдје се састао са делегацијом римокатолика из западне Херцеговине. Непосредно након тога устанак је започео, али су католици брзо сагорјели. У Котору се срео и са кнезом Николом. Неки историчари сматрају да је Тројни савез подстакао устанак и догађаје да би добио прилику да уђе у овај простор и арбитрира.

Ковић је објаснио да не треба да се суди олако, наводећи бројне примјере у којима је Русија помагала српски народ. Као један од примјера навео је ултиматум који је руска влада, након битке на Ђунису, упутила 30. септембра 1876. године Турској. Затражен је прекид војних операција против Србије, па је Турска била приморана да потпише примирје којим је заштићена граница Србије.

Основе Берлинског споразума практично су постављене Рајштатским уговором и Будимпештанском конвенцијом. Припајање Босне и Херцеговине Аустроугарској је било договорено између Русије, Аустроугарске и Немачке. Француска и Италија су учествовале на Берлинском конгресу, али је њихов утицај био слаб. Предлог да Босна и Херцеговина припадне Аустроугарској изрекли су Енглези, а једини који су пружали томе отпор били су Италијани

Ковић је и напоменуо да то није могло да прође без борбе у коју је ушао муслимански покрет, који је баш као и Призренска лига био подстакнут од стране Цариграда.

Та два покрета требала су да зауставе како Аустријанце, тако и Србе, у освајању, односно, ослобађању балканских земаља. Дакле, 1882. године било је јасно да Херцеговина није добила ништа и да се суочила са окупатором много опаснијим него што је било Османско царство. Денационализација Срба није подразумјевала само промену вјере, већ је подразумјевала прихватање тзв. новог грађанског босанског идентитета, односно лојалност овом режиму

Ковић је као илустрацију навео сјећање једног родољуба када је у саборној цркви у Сарајеву 1908. године поводом 60 годишњице ступања на престо Франца Јозефа одржан молебан на коме су сви клечали, осим будућих припадника Младе Босне који су се том приликом први пут препознали као група.

Ковић је закључио своје обраћање речима:

Практично је сјеме Првог свјетског рата посијано на Берлинском конгресу, а касније потврђено окупацијом Босне и Херцеговине. У времену великих српских разочарења, династичких сукоба историјска улога српског војводе Стојана Ковачевића заиста је била велика и часна.

ДЕВИЋ: Беч је сматрао да ће гушењем Стојановог устанка заувијек сломити српску слободарску мисао

Историчар др Немања Девић истакао је да дјело Стојана Ковачевића није дјело једног уског географског подручја, већ подвиг у коме је видљива тежња за општим свесрпским усправљањем.

У његових девет деценија живота стала је читава српска драма. Рођен је у Срђевићима, у Гатачком пољу, крају у коме су остаци српске средњевијековне државности били изузетно присутни. Све што је знаменито у народном сјећању везује се за четрнаести вијек и доба косовске, али и билећке битке. Црква Светог Николе у Срђевићима за коју се поуздано не зна јесу ли је градили племићи Срђевићи или Туровићи везује се за шеснаести век, али је народна традиција нимало случајно везује управо за четрнаести вијек, који је, послије подвига Светог Саве, други камен међаш српске средњовековне историје. У том амбијенту се уобличавају јунаци од Влатка Вуковића, преко Стојана Ковачевића, до Радојице Перишића и браће Тепавчевић из последњих ратова.То је иста епска историјска национална српска вертикала

Девић напомиње да Авнојска историографија није дозволила да се у истом хронолошком оквиру налазе билећка и косовска битка, баш као што у истом оквиру није дозволила да се нађу Невесињска пушка и борба за независност Србије.

Живот Стојанов као да је почео 1848. године кад је отишао у гору и почео да хајдукује и слично као Карађорђе диже руку на Турчина штитећи правду и част. Њих двојица се могу поредити и по јунаштву показаном у устаничким биткама. Ниједан покушај за ослобођење и уједињење српског народа из 1852, 1862, 1863, (под Луком Вукаловићем) није завршен без присуства и подвига Стојана Ковачевића. Са својом дружином међу којима је био и његов рођак Петко Ковачевић никада се није демобилисао нити испустио пушку и сабљу. Чак и када је постигнут споразум са Турцима 1863. године, наставио је свој живот у планини под ведрим небом. До великог устанка 1875. године Стојан је прошао кроз многа искушења. Изгубио је брата Петка, а док је покушавао да обезбиједи помоћ српске владе за устанак, уз помоћ људи из окружења кнеза Николе био је заробљен и предат Турцима. Ипак, успио је да побјегне, мада постоје индиције да је откупљен посредством Руса.

Девић још набраја Муратовицу, Вучји До, Острошку греде, Никшић као бојеве који су Стојану Ковачевићу донијели славу током рата. Ипак, воља великих сила је тријумфовала 1878. године ни први ни посљедњи пут у српској историји.

У окупираној Босни није било правде ни реда на коју су се Аустријанци толико позивали. То је била колонија у којој су експлоатисана сва природна богатства, у којој није било правичне управе, није ријешено национално ни аграрно питање, а римокатоличка црква је појачавала своје активности и утицај. Посебно је лоше одјекнула примјена војног закона и најављена мобилизација у Босни која је претходно спроведена у Боки Которској. То су можда били и основни узроци да 1882. године избије тзв. Стојанов устанак који је формално трајао од јануара до априла, али за многе његове учеснике и знатно дуже. Битку су водили сами, уз видљив бојкот званичне Србије и симболичну помоћ Црне Горе. Пошли су их Херцеговине, али се њихов устанак и покрет раширио до надомак Сарајева.

Девић је дао напомену да је 1941. године слободарска пушка одјекивала готово истим правцима.

Устанак је ангажовао муслимане и показао је да је могуће јединство два народа у борби за ослобођење или како дефинише Милорад Екмечић „могуће је прије свега уколико се занемари рјешавање аграрног питања и имовинско-правних односа на терену“. Устанак су сломиле снажне аустроугарске трупе са 25.000 ангажованих војника и најнапреднијом техником и артиљеријом која је коришћена током ових операција.

Девић је још и додао да је Стојан Ковачевић био принуђен да се склони у Црну Гору.

Када је дошао у Никшић народ га је дочекао пјесмом и изнио на рукама, као што је чинио са Светозаром Милетићем у српској Војводини у слично вријеме. То нам указује да је српски народ тог доба успио да препозна своје најбоље људе. С друге стране, Стојан Ковачевић је био човек који је помагао Народну странку у Црној Гори и који је ишао за српском омладином и 1907. године, иако у позним годинама, био поново санкционисан од режима Николе Петровића. Када је 1908. године дошло до анексије Босне и Херцеговине, највећег националног пораза послије Косовске битке, како говоре неки од савременика, Стојан Ковачевић човјек који је тада имао 86 година, био је један од вођа борбене струје. Преминуо је 1911. године само годину дана прије него што је остварена српска завјетна идеја и почетак процеса ослобођења и уједињења. Њему је било јасно да је питање дана када ће српска војска поново напојити коње на Лабу и Сибници

Девић се осврнуо на посљедице устанка.

Стојанов устанак био је по много чему поучан за непријатеље српства. Њемачки генерал Франц Конрад фон Хецендорффон написао је књигу о герилском ратовању у крашким областима у којој је скренуо пажњу да се приликом ратовања са српским устаницима масовно укључује и цивилно становништво, и да би зато морало да буде кажњено. Његове књиге пажљиво је читао Адолф Хитлер који је 1941. године у читавој окупираној Европи само у Србији спровео одмазду “сто за једног”.

Девић је истакао да је римски папа закључио да ће Аустроугарска, као најкатоличкија држава Европе на истоку имати све веће и важније интересе, што се временом и показало, посебно у другој половини двадесетог вијека.

У Бечу су оцјењивали да је гушењем Стојановог устанка сломљен посљедњи крик словенства и српске ослободилачке акције на Балканском полуострву. Свега четири деценије касније, српска војска је ослободила Босну и марширала Сарајевом и Мостаром показујући колико су деценије релативна категорија.

Ово је нагласио Девић уз напомену да за схватање Стојана Ковачевића и његовог дјела није потребно чак ни много историјског знања.

Девић је обраћање завршио речима:

Довољно је послушати пјесме гуслара и ослушнути народно предање које увијек казује „ни по бабу ни по стричевима“. Гледајући фотографију Стојана Ковачевића, на њој видимо стас виталног човјека у деветој деценији живота са руком која можда подрхтава, али је и даље на куковима. Његов поглед говори да се таквим људима олако не ломи багрење. Ти људи су и данас у нашим породичним албумима, често загубљени, затурени, заборављени… Наша отаџбина изгледаће срећније тек онда кад и ми сами будемо више и ликом и дјелом подсјећали на наше претке и српског војводу Стојана Ковачевића.

ПИСМО ВОЈВОДЕ СТОЈАНА КОТАРСКОЈ ОБЛАСТИ ГАЦКО

Надахнути водитељ програма Раде Црногорац је изнио и читав низ занимљивих појединости из Стојановог живота, а један од њих је и садржај пријетећег писма које је Стојан почетком фебруара 1882. године упутио котарској области у Метохији.

Славној котарској области Гацко
Не знам јеси ли разумио што је било у Тјентишту на касарни у котару фочанском. Био сам с њима 4 чела. Запалио сам им касарну. Они искали у мене вјеру да не горе. Ја сам их на вјеру примио и живот њихов ослободио, пустио их свом господару у Фочу. Мислим на Твој котар до данашњег дана ударити. И ово ти чиним знати, да не речеш и да сам на вјеру ударио, већ да се добро чуваш. Видиш ли црна кукавице каква је вјера у мене, по колико твојих солдата спремам на вјеру у мјесто, а ти моје робиш и мучиш по тавницах. Ја знам да то није од стране цара честитога већ од вас муртата.

Љубaзно те поздрављам,
Велики војвода херцеговачки
Стојан Ковачевић
Н.П. Чекам одговора на ово моје писмо. Да чујем ваше мисли.

Након једног сусрета са Стојаном, капетан Вуле Аџић је, телеграмом из Жањевице, упутио извјештај књазу Николи у којем стоји:

Стојан ме закуми да вам лично јавим: прво, Стојан каже да не даду ништа радити ови људи: поп Богдан Зимоњић, Никола Гргур, поп Периша Дражљевић и Турчин Мулалија Звиздић или батак. Стојана Ковачевића био је израз страшан који ви се описати не може, вичући што учинисте браћо, Бог ви и свети Јован што ми радњу покваристе и узнемиристе. Имам Бога више себе, имам браћу Ерцеговце Турке и Ришћане и све ми је то наредно – Божју ви вјеру задајем.. имам цијелу намјеру да ударим на Метохију и Автовац – задајем ви Божју вјеру- од тога ме нико не може одвратити јер да ви кажем ко ми смета од домаћијех (наводи иста имена) ако не би оступили од намјера до сад учињених да ћу ш њима поступати као с Аустријанцима.

Раде Црногорац је на крају програма подсјетио да велики Гачанин, Стојан Ковачевић, данас лежи поред Храма Светог Василија Острошког у Никшићу, као највећи херцеговачки јунак тога времена.

Са друге стране Храма, лежи Новак Рамов Јововић, као највећи црногорски јунак истог земана. Између та два гроба, на Петровој главици, стоји Храм у којем је требало да почива Краљ и Господар Никола I Петровић Његош. Петрова главица је несуђена краљева гробница, као што је Никшић несуђена црногорска пријестоница. Но, управо одатле, са Петрове главице, два вјерна српска стражара, Стојан и Новак, неуморно чувају врата Никшића, „гледајући доље на друмове.

КОВАЧЕВИЋ: Четовање је синоним Стојановог живота

У име породице окупљенима се обратио др Бојан  Ковачевић, који се захвалио организаторима на скупу посвећеном војводи Стојану, као и надахнутој бесједи историчара.

Ковачевићи су стамено дрво богато разгранате крошње на рубу Гатачког поља, па та веза заправо није битна, није прецизирана. Сигурно је да сви имамо понос због Стојановог имена, као и недвосмислено присутне дужности да то славно име ничим не сјенчимо недостојностима. Личност тог „најковачевића“ данас превасходно видимо кроз анегдоте. То јесте очекивано, иако можда за великане није и сасвим нормално. Подсјећање на његове подвиге, сукобе, вјештине, на политиканска калкулисања неких која су увијала у бесмисао његову борбу, па чак и подла изигравања номиналних савезника Херцеговине нису довољна.

Ковачевић напомиње да је на њега највећи утисак оставила Стојанова недокучива неустрашивост која га је пратила цијелог живота, па и у касним осамдесетим када је тражио подршку за нови устанак против Аустроугарске у доба анексије.

Сама ријеч четовање, синоним за Стојанов живот, остала је до данас за српски народ извор великог поноса, мада и не баш малих неспоразума и донекле оптужби уз свакојаке лажи и вређања које нам често лијепе. Стојан је већ својим именом поручио да се неће савијатик. Забиљежено је да је могао рукама растегнути или поломити коњску потковицу. Једини други човек за ког сам икад то чуо звао се Леонардо из Винчија.

Ковачевић и додао да су тридесет година након Стојанове смрти његови родни Срђевићи једва претекли.

За то је мање или више био заслужан и руски велепосланик у Цариграду, Игњатијев, чије се име поклапа са свецем Богоносцем кога сви Срђевићи и Ковачевићи славе 2. јануара. Животопис ненадмашног јунака Стојана је нематеријални споменик борби за слободу од душманлука и никако за његова живота не стигавши до слободе за миран живот своје Херцеговине, терајући једне туђине док су нам се на врат натоваривали други са својом туђинчади и служинчади

Ковачевић је за крај прочитао дио рукописа свога оца Стева.

„О Стојановом угледу говори мишљење из наредбе војводе Маша Врбице, министра унутрашњих дијела Црне Горе, попу Ђоку Пејовићу јуна 1882. Пошто је Ковачевић услијед овог устанка изашао на глас у готово вас познати свијет и пошто се мисли да устанак није пао док се Стојан у Херцеговини налази, и да неће панут док гођ он тамо буде, велика је штета да се Стојан прими и обезоружа на црногорску границу, јет би то било за Аустријанце велико славље.“

Током програма српски гусларски шампион из 2019. године,  Гачанин Срђан Авдаловић, члан гусларског друштва Стара Херцеговина,  казивао је стихове о Стојану Ковачевићу  које је написао професор Обрен Говедарица.

Преузето са сајта Слободна Херцеговина