Промоција пунољетства „Ћоровићевих сусрета“ историчара у САНУ

Удружење Гачана у Београду је на достојанствен начин обиљежило пунољетство Ћоровићевих сусрета у свечаној сали Српске академије наука и уметности која ове године слави велики јубилеј 175 година од свог настанка. Академику Василију Крестићу је уручена награда Владимир Ћоровић за животно дјело.

Сваког септембра Гацко постаје главни град српских историчара, па је представљање Ћоровићевих сусрета и додјела награде Владимир Ћоровић за животно дјело академику Василију Крестићу са пуно разлога одржано у свечаној сали Српске академије наука и уметности у Београду. Предсједник Удружења Гачана у Београду Светозар Црногорац потрудио се да као добар домаћин заштитни знак Гацка представи Србији и Београду у најбољем свјетлу. У свом уводном говору Светозар Црногорац је подсјетио да је у Гацку од 1997 године одржано осамнаест научних историјских скупова названих по Владимиру Ћоровићу, а у Билећи исто толико скупова прозних писаца названих по Светозару Ћоровићу.

Сматрали смо да јавност и овдје у Београду треба више да чује о томе, као и о овогодишњем лауреату академику Василију Крестићу, рекао је Црногорац, који је потом са пуно емоција говорио о завичају који је српству даровао многе великане.

Ми, Гачани, долазимо из постојбине Тешана Подруговића, Саве Владиславића, Светог Петра Зимоњића, војводе Богдана Зимоњића, Петка и војводе Стојана Ковачевића, Пера и Ђока Слијепчевића, Васиља и Риста Грђића, академика Радована Самарџића и Николе Милошевића, али и Смиље Мучибабић, једне од првих Српкиња која је докторирала на Кембриџ – универзитету. Долазимо из колијевке српског језика, гдје се посебно поштује Свети Василије, гдје је ваздух и вјетар оштар, вјера тврда, а људи наочити и бистри, великог срца, који изнад свега воле слободу, правду и гусле. Ми смо људи са три мајке, остале двије су Србија и Русија.

Вучковић: Надамо се да ће Херцеговина добити историјски институт

У име СКД Просвјета Гацко присутнима се обратио професор Радомир Вучковић који је изнио податак да је до сада представљено око 500 реферата учесника на разне историјске теме.

На првом научном научном скупу 1997 године учествовало је 16 историчара да би ове године тај број се попео на 48

Рекао је Вучковић и додао да „без помоћи општине Гацко која издваја средства за награде овај скуп не би могао да опстане“.

Одлуку о добитницима доноси стручни жири који ради потпуно самостално. Чланови жирија се мијењају одлуком савјета Ћоровићевих сусрета, а до сада су кроз састав жирија прошла многа звучна имена: Саво Скоко, Алекса Буха, Ђорђе Пиљевић, Љубодраг Димић, Радивоје Радић, Драга Мастиловић, Радмило Пекић…

Посљедњих година радимо на побољшању квалитета скупа што је препознало и Министарство науке и технологије РС, па је СКД Просвјета Гацко уписано у регистар научно истраживачких институција. Све нам ово даје за право да покушамо да направимо историјски институт у Херцеговини, како би још више привукли пажњу истраживача. На тај начин дали би ново свијетло у истраживању овог простора од античког периода до данас. Близина околних архива још увијек живе ране из блиске прошлости, згаришта и јаме су права практична учионица за истраживаче, а гледајући на Херцеговину као на стуб или коријен српства, гледате и на себе

Закључио је Вучковић.

Др Милош Ковачевић:  Херцеговина је незаобилазан чинилац српске историје и културе

Професор Филолошког факултета у Београду др Милош Ковачевић подсјетио је да су Ћоровићеви сусрети на свом почетку били замишљени као сусрети на којима ће се историчари бавити темама везаним за улогу Херцеговине и Херцеговаца у шире схваћеној историји.

Ако је ико предодређен историјом, онда су то Срби, а ако ико припада Србима онда су то Херцеговци. Ако се историја у ичему препознаје, каже Жорж Муне, она се препознаје као иманетна црта језика. Српски језик једини влада свим типовима глагослких облика којим може да искаже прошлост, па је јасно зашто је предодређен да се њоме и бави. Скуп у Гацку је амблем и симбол Херцеговине и самих Гачана

Рекао је Ковачевић додајући да Гацко припада горњој Херцеговини, „која се по Дедијеру, ипак разликује доње или хумске Херцеговине“.

У горњој Херцеговини је највише заступљен епски менталитет. Гацко је научницима понудило не само литературу на задате теме, него и проживљену прошлост у садашњости са којом су се учесници сусретали посредно и непосредно на сваком кораку. Епска традиција, динарска етика, љепота говора, сусрет са гатачким гимназијалцима, све је то указивало не на гостопримство, него на потврде искристалисаних вриједности које историја биљежи за херцеговачки крај, а што сваког Херцеговца одаје као Србина и заљубљеника у историју и оне који о њој пишу.

Ковачевић је испричао и своје искуство које је стекао као модератор на 14 скупова историчара у Гацку.

Херцеговце је тешко свести на 15 минута приче, па је са те стране то била немогућа мисија дисцпиплиновања Херцеговаца. Колико је то тешко можете да прочитате у разговору који су имали патријарх Павле и владика Атанасије.

Кад је владика Атанасије патријарху Павлу почео да се жали на Херцеговце како је са њима јако тешко, овај га је слушао, слушао, слушао…..и на крају рекао: Ја вјерујем да је теби са њима јако тешко, али могу тек замислити како је њима са тобом.

Ковачевић је набрајући теме које су биле обрађене на Ћоровићевим сусретима рекао да су оне показале самосвојност Херцеговине као “незаобилазни чинилац српске историје и културе”.

Скуп се цијени по учесницима, а учесници по рефератима. зато сам сигуран да ће и наредни зборници бити категоризивани као зборници водећег националног значаја. Шта би Херцеговци били, ако не би спадали у водеће.

Др Драга Мастиловић: Околности сличне као и прије сто година

Др Драга Мастиловић који задњих година поред учешћа у жирију уређује Зборник са Ћоровићевих сусрета подсјетио је да је на самом почетку организовања ове манифестације један од циљева био да се удоме браћа Ћоровић која су прогнана из родног Мостара.

Из овог града је у задњем рату прогнана и већина Срба, па је тако Мостар је од најкултурнијег и најнационалнијег града у западном српству како је оцјењиван крајем XIX вијека на крају XX вијека постао град без Срба.

Када је прије више од једног вијека у Сарајеву основана Просвјета српски народ у БиХ био је под окупацијом, етнички простор дезинтегрисан, али је зато национална свијест била интегрисана и усмјерена  у једном правцу, а то је било ослобођење и уједињење у једну државу цјелокупног српског народа. Данас, на жалост, ми се налазимо на истој тачки историје на којој смо били у вријеме између анексије БиХ и балканских ратова са том разликом што нам је сада потпуно дезинтегрисана национална свијест, а српски народ и његова политика и интелектуална елита нема чак ни идејни, а камоли прецизно дефинисан национални програм.

Др Љубодраг Димић: Крестић није човјек једног вијека

Др Љубодраг Димић који је предсједник жирија Ћоровићевих сусрета говорио је о овогодишњем лауреату академику Василију Крестићу.

У српској науци и култури постоје ствараоци чије високе титуле и звања није потребно спомињати, јер је савременицима довољно да чују само њихово име и да непогрешиво знају о каквом се стручном ауторитету говори. То је случај и са професором и академиком Василијем Крестићем човеком који је цео свој живот провео истраживајући историју свог народа. Он припада даровитој генерацији српских научника који се бавио сложеним питањима српског народа у XIX и XX веку. Он је стасавао стручно размишљајући у кругу пријатеља исте генерације попут Милорада Екмечића, Чедомира Попова, Драгољуба Живојиновића, Андреја Митровића, Бранка Петрановић, Михајла Војводића, Зорана Лакића и многих других…

Димић је навео да је у том времену истраживање изискивало велику енергију.

Многе од тих тема биле су табуисане, али то није био критеријум по коме се водио професор Крестић. Требало је разврстати архивску грађу или како сам професор воли да каже “чврстог тла историје” и на нови начин читати изворну литературу. Требало је представити резултате историографских истраживања на допадљив начин што се често косило са вољом оних који су били на власти.

Наводећи примјере у којима је професор Крестић проучавао од архиве до научних радова на разне сложене теме Димић је закључио да “Крестић није човек једне теме, једног времена или једног вијека…”

Милан Радмиловић: Ћоровићеви сусрети симбол Гацка

Милан Радмиловић који је недавно освојио и пети узастопни мандат за начелника Гацка готово је од самог оснивања Ћоровићевих сусрета  у улози домаћина.

Веома сам срећан кад видим да је велики број Гачана присутан у сали САНУ што значи да је ова манифестација потпуно прихваћена од свих. Ви, који живите у Београду у великој мјери сте заслужни што су настали Ћоровићеви сусрети. У Гацку се трудимо да квалитет научног скупа подигнемо на што већи ниво. Лауреати који су до сада добили ову награду су најзначајнији историчари српског народа у овоме времену. Као начелник општине носим лично задовољство и срећу што сам са вама овдје и што сам имао привилегију да ову награду већ два пута уручим таквом великану какав је Василије Крестић.

Кандило као симбол свјетлости

У име СКД Просвјета Гацко професор Радомир Вучковић је академику Крестићу уручио и посебан поклон – кандило. Како је у најави рекао водитељ, познати новинар Милош Марковић, “кандило је симбол светлости, а професор Крестић је научно историјски осветлио многе просторе наше историје”.

Кандило је рад проф др. Драга Милошевића. Нека мирисом тамјана са овог кандила за вама крену и млади научници доказујући праведну борбу српског народа -рекао је професор Вучковић.

У публици су били и др. Алекса Буха, као и пјесници Рајко Петров Ного и Гојко Ђого

РИЈЕЧ ЛАУРЕАТА: др Василије Крестић: Награда Владимир Ћоровић мелем на ране

Академик Василије Крестић није крио задовољство због додијељене награде.

Кад човјек зађе у дубоке године и иза себе остави пола вијека рада у науци, чији резултат су многи томови књига и више стотина библиографских јединица, а онда добије награду Владимир Ћоровић за животно дело, без лажне скромности морам бити задовољан, не зато што то признање поткрепљује старачку сујету већ зато што је она формална и стварна потврда да вишедеценијски труд и научни учинак нису били узалудни, већ имају одјек у друштву коме су и намењени. Кад млад човек здравог разума зађе у решавање историографских проблема с намером да им посвети читав радни век, што је са мном био случај, он не мисли на награде и признања њему је циљ да што више допринесе објашњавању и расветљавању замршених национално-политичких, друштвено-економских и културних питања. На самом почетку свог бављења историјом у вријеме веома идеологизованог друштва које није било погодно за слободно научно расуђивање, свесно сам загазио у политички веома осетљиве, али научно веома изазовне и значајне теме (Проблеме српско-хрватских односа, историја Срба у Хрватској, питање југословенске идеје посебно бискупа Штросмајера, геноцида почињеног над Србима у НДХ, историја Срба у Бугарској и неким другим темама.)

Моја тумачења заснована на прворазредним изворима одударала су од званичне историје често сам био јавно жигосан да сам српски националиста и да својим писањем реметим братство и јединство, да сам хрватомрзац, да сам творац теорије о геноцидности читавог хрватског народа, да лицитирам са јусловенском идејом… У таквом времену без правих могућности за одбрану од неоснованих оптужби не само да нисам очекивао никакве награде већ сам са пуно разлога стрепео да ће ме стићи неке санкције. Упркос томе упорно сам истрајавао у изношењу својих истраживачких резултата, допуњавао сам и проширивао изворну подлогу за своје радове, а кад год ми се пружила прилика хватао сам се у коштац са злонамјерним кривотворитељима наше историје и подвргавао их критици.

У ситуацији у којој сам се налазио, много ми је значило што је највећи део мојих угледних колега историчара прихватао моје радове као озбиљне научне резултате, што није подлегао дневно-политичким притисцима. Од посебног значаја био је избор за дописног а потом и редовног члана САНУ. Тиме је политика изгубила битку над науком. Од тада почела су да пристижу разна признања. Она су као мелем на ране од којих су остајали само ожиљци. Као мелем доживљавам и награду коју ми данас додељујете, она ми је утолико милија што носи име једног од најзначајнијих српских историчара. Мила ми је и зато што награда долази из Републике Српске, што без сумње доказује да су моји радови наишли на плодно тло и у овом делу нашег народа до којег ми је једнако стало као и до онога са десне стране Дрине.

КРЕСТИЋ: ГАЧАНИ, СВАКА ВАМ ЧАСТ

Лауреат награде академик Василије Крестић је по завршетку церемоније за Слободну Херцеговину рекао да је веома срећан што су његова дјела имала такав одјек у Херцеговини.

За мене је пријатно изненађење што је мало Гацко успело не само да одржава скупове историчара, него да у тешком времену опстане и сваке године одржи ниво који не само да не опада, него констатно расте. Гацко може да послужи као пример свакој развијенијој средини какав треба да буде однос према науци, посебно националној, као што јесу историја и језик. Нимало није случајно што се све дешава у Херцеговини која је толико тога дала српству. Веома сам срећан што сам на овај начин постао дио те средине и што су моји радови имали одјека због чега сам веома поносан на ову награду.

Милош Марковић:

МАРКОВИЋ: САНУ подржао Савез гуслара Србије

На самом крају скупа новинар Милош Марковић је као изненађење најавио гуслара Славка Алексића, чиме су потврђене ријечи једног од говорника да се нигдје не поштује епска традиција као у Гацку.

Било је дилема око ове тачке програма, академик Крестић је рекао да поштује одлуку организатора овог скупа.

Част да казује стихове уз гусле у свечаној сали САНУ припала је Славку Алексићу

Како је рекао Милош Марковић додатни разлог је и што је недавно Албанија поднијела захтјев УНЕСКУ да се гусле уврсте као инструмент који спада у албанску народну традицију.

Реаговао је предсједник Савеза гуслара Србије Слободан Драшковић који је упутио више писама молби, апела министарствима културе, спољних послова, нашој комисији и другима са иницијативом да држава Србија покрене иницијативу да се гусле и певање уз њих третирају као део српске културне традиције – рекао је Марковић додајући да са многих адреса још није стигао одговор, али се огласила Српска академија наука и уметности која је подржала иницијативу Савеза гуслара Србије.

Специјално за ову прилику из Зрењанина је са делегацијом херцеговачког удружења дошао градоначелник Чедомир Јањић, а из братске Русије је дошао протојереј из Белгорода Николај Германски.  Међу гостима су били академици Коста Чавошки и Зоран Лакић, пјесници Рајко Петров Ного, Гојко Ђого, Божо Глоговац. Подршку Гачанима су дали и предсједници братских удружења Требињаца Јован Дучић Жарко Ј. Ратковић, Херцеговина Зрењанин Урош Милојевић, Удружења Билећана Миодраг Дунђеровић, као и бројни чланови и пријатељи Клуба Гачана у Београду.

Историјат сусрета историчара у Гацку

• 1997. – Перо и Ђоко Слијепчевић, живот и дјело
• 1998. – тема Владимир Ћоровић, живот и дјело,
• 1999. – Богдан, Стеван и Петар Зимоњић, живот и дјело
• 2000. – Косаче -оснивачи Херцеговине
  уводи се награда Владимир Ћоровић
  за историографско дјело је добио Милорад Екмечић за књигу “Срби на историјском раскршћу” и Саво Скоко за књигу Крваво коло херцеговачко
• 2001. – Јунски устанак у Херцеговини 1941. године
  награду за историографију добио је Душан Берић за књигу Српско питање и политика аустроугарске и Русије 1848-1878,
  а постхумно повељу за животно дјело Новак Матић Тудо, тадашњи предсједник Одбора Просвјете
• 2002. – Сто година СКД Просвјета и њених знаменитих личности
  награда за историографију додијељена је Василију Крестићу за књигу Бискуп Штросмајер у свијетлу нових извора
  награда за животно дјело  Десанка Ковачић Којић
• 2003. – Духовна и културна историја Херцеговине
  награду је добио Војислав Максимовић за књигу Митрополит Сава Косановић
  награда за животно дјело Раде Михаљчић
• 2004. – Одјеци првог српског устанка у Херцеговини
  награду је добио Радош Љушић за књигу Вожд карађорђе
  награда за животно дјело Драгољуб Живојиновић
• 2005. – Херцеговина и српски језик у историографским и књижевним дјелима XIX и XX вијека
  награду је добио Владимир Стојанчевић за књигу  Први српски устанак 1804-1813. године
  награда за животно дјело Сима Ћирковић
• 2006. – Допринос Срба из Херцеговине српској историографији и култури
  награду је добио Никола Поповић за књигу  Срби у грађанском рату у Русији 1918 – 1921 године
• 2008. –  Јевто Дедијер и Васиљ Поповић
  награду је добио Чедомир Попов за књигу  Велика Србија стварност и мит
• 2010. –  Породице Владиславић и Милорадовић
  награду је добио Милован Пецељ за књигу Јевто Дедијер живот и дјело
  награда за животно дјело Милош Благојевић
• 2011. –  Херцеговина под Аустро-угарском окупацијом 1878-1918
  Љубомир Максимовић за цјелокупно дјело
• 2012. –  Херцеговина у вријеме Крањевине СХС и Краљевине Југославије 1918-1941
  награду је добио Михајло Војводић за књигу Стојан Новаковић у служби националних и државних интереса
• 2013. –  Сарајевски атентат
  награду је добио Славенко Терзић Стара Србија у XIX и XX вијеку
  постхумно Саво Скоко за животно дјело
  и специјална повеља Емил Влајки за књигу  Демонизација Срба
• 2014. – БиХ у Првом свјетском рату
  Ђуро Тошић за животно дјело
• 2015. – Херцеговачки устанак и велика источна криза
  награду је добио Радивоје Радићза књигу Друго Лице Византије
  постхумно Милорад Екмечић за животно дјело
• 2016. – Писци српске историје
  академик Василије Крестић

Преузето са сајта Слободна Херцеговина