Перо Слијепчевић

Можда и најталентованији Гачанин који је овај град изњедрио. Прави представник идеала и идеја нараштаја коме је припадао и један од најбољих германиста које је српска култура икада имала. Изузетна стваралачка личност која се својим дјелом издваја на многим пољима науке и културе. Уживао је велики углед у своме времену, и као изворни мислилац, вршио снажан утицај у многим областима интелектуалног живота.

Рођен је 12 јуна 1888. године у селу Самобору код Гацка. Његов отац Ђуро – Ђурица (1850 - 1921), био је једва писмен али је знао Горски вијенац напамет и био један од виђенијих људи свога краја и времена. Говорио је добро турски језик и био одређиван у разне делегације. Његова мајка Риста (1864 - 1957) била је једна од ријетких писмених жена тога времена у Херцеговини. Читавог живота доста је читала и била позната по ткању оргиналних шара на торбама и ћилимима, али и по своме начину одијевања.

Као један од два најбоља ученика из гатачког среза ( други је био његов комшија из Самобора, Јован Старовић), 1900 године добија стипендију владе и уписује се у мостарску гимназију. Одатле одлази у Беч на студије германистике и филозофије. Докторирао је на универзитету у Фрибургу у Швајцарској 1917. године , са тезом О будизму у њемачкој књижевности. Припадао је " младобосанској генерацији" српских националних радника у Босни и Херцеговини.

Још у Мостарској гимназији био је припадник тајних ђачких револуционарних организација (литерарне Матице и друштвено-политичке Слободе), а ту активност наставио је и на Бечком универзитету. Када је 1908. године Аусто-Угараска извршила анексију Босне и Херцеговине, враћа се у Гацко са задатком да организује рад тајних револуционаних удружења у Херцеговини и припрема народ на устанак против аустроугарске окупације. Његовом заслугом неколико десетина (Перо С. наводи цифру од 300) Гачана је тада пребјегло у Црну Гору, гдје су неки и остали, завршили војну школе и истицали се у ратовима 1912 – 1918. као одлични борци и официри. У Балканским ратовима борио се под Скадром и другим бојиштима, као добровољац црногорске војске. Борбе на фронту око Скадра, Брегалници и другим бојиштима, против Турака, Албанаца и Бугара описао је са пуно детаља истичући допринос добровољаца али и регуларних јединица србијанске и црногорске војске. У току свога ратовања није “ никада хтио да чује када би покушали у нечему да га замијене и поштеде од напора и неугодности.”

За вријеме Првог свјетског рата био је, заједно са Владимиром Гаћиновићем, упућен у Америку да скупља помоћ и добровољце. Захваљујући њиховом раду, у коме су их помагали и истакнути српски научници у Америци, Михаило Пупин и Никола Тесла, хиљаде добровољаца је дошло и прикључило се српској војсци на Солунском фронту. Крстарећи по свијету био је неуморан у предочавању масовног затирања његовог и других народа од стране Аустро – Угарске. Послије рата политички се ангажовао, као члан Земљорадничке странке. Био је секретар СПКД “Просвјета” у Сарајеву( због мале плате и других разлога дао оставку 1925 и седам

- осам мјесеци провео у родном Самобору), а затим професор велике медресе у Скопљу. Од 1927. године, је хонорарни професор, од 1928. године ванредни и од 1938. редовни професор Филозофског факултета у Скопљу.

Почетком Другог свјетског рата прешао је на Београдски универзитет, али је у току окупације био пензинисан, да би завршетком рата био поново активиран на Филозофском факултету у Београду, гдје је и пензионисан 1958. године као Шеф катедре за њемачки језик и књижевност. Умро је 13. Децембра 1964. године у Београду, гдје је и сахрањен.

НАУЧНИ И КЊИЖЕВНИ РАД ПЕРА СЛИЈЕПЧЕВИЋА

Научни рад Пера Слијепчевића био је широк  и разноврстан. По образовању опредијељен за проучавање њемачког језика и књижевности, писао је и објављивао готово шест деценија  (од 1908 па до смрти, 1964) научне радове, есеје, критике и чланке из разних области. Огледао се и у књижевности.

Поред главне германистичке студије о Шилеру, затим расправа о Гетеу, Хaјнеу, Томасу Ману, написао је низ историјских прегледа о значајним периодима у њемачкој књижевности; расправљао је о  ренесанси и просветитељству, о класици, о хуманизму... Српску мисао о књижевности, двоструко је унаприједио. С' једне стране, омогућио је поуздан продор модерних метода у бурне расправе о нашем наслеђу, а са друге увео комбиновани приступ који испитује дијалог различитих цивилизација. Спајао је европску модерну мисао са етичким и патријахалним вриједностима. Европска култура је представљала ред, рационалност, памет – а домаћа блиске емоције. Синтеза једног и другог била би нова умјетност, она која настаје из наше патријахалне културе која губи неодређену општост која се наслеђује из предања, а добија ширину свјесне употребе.

Књижевну дјелатност схватао је као дио општег културно – политичког и просвјетног рада, коме је подредио своје енциклопедијско обазовање, огромну енергију и знање. О томе свједочи његов огроман опус из области педагогије и андрагогије: “О савременом васпитању народа”, “ О народном просвећивању”, “Морално васпитање”, “О вриједности наше патријахалне културе”....

Његови портрети истакнутих историјских личности: Ристо Радуловић, Петар Кочић, Васиљ Грђић, Јован Цвијић, Владимир Гаћиновић, Томас Масарик, Иван Мештровић, Васа Стајић, Мирко Рачки, Стеван Мокрањац ... истовремено су  врло садржајни и проницљиви увиди у историјске и друштвене токове тога доба.

Перо Слијепчевић је написао раскошне есеје о српској књижевности и култури, о народној књижевности, Његошу, Алекси Шантићу, Јовану Дучићу, Милану Ракићу. Нашу књижевну историографију  посебно је задужио својим радовима о Његошу: Неколико мисли о Његошу као умјетнику, “Горски вијенац” и позорница, Одраз живота у “Лучи микрокозма” и Стварање свијета и слика васионе у “Лучи микрокозма”.

На тему српске средњовјековне баштине, којом се такође бавио, написао је низ текстова од којих је најзначјнији текст “ Старе српске задужбине” из 1928 године, који је представљао покушај синтезе његовог цјелокупног знања из историје, историје културе и умјетности, засноване на чињеницама. У тексту “Старо гробље

по Гацку”, дотакао се свог родног краја и закључио да је иста клесарска радионица радила око 500 стећака, на којима се види утицај “ дубровачког пута”. Рад о манастиру Пива (“Пивски манастир”) објављен 1934, представља праву малу монографију овог значајног херцеговачког и српског манастира.

Занимао се за нашу стару умјетност, књижевност и православну вјеру. Писао је и о Светом Сави желећи да истакне вјечну снагу Савиног светачког култа и неугасиву моћ светосавља. Наше народне пјесме, односно народне умотворине, сматрао је највишим манифестацијама српске патријахалне културе и њене духовности. Држећи се свога искуства и научног увида Јована Цвијића није, међутим, заобилазио ни мане свога народа/нације или племена. Отворено их је дијагностицирао.

Перо Слијепчеви је био аутентични Херцеговац, али посебног кова: “ није имао у себи ни призвука од разглашеног виолентног динарског типа. По непрецјењивању себе и по одсуству самодопадања био је од најређих књижевника и научника који су се код нас могли срести. Ничим се он, ваљда, није одређеније одвајао у нашем неријетко разметљивом и гласатом свијету као тиме што је и у разговору и у писању био одмјерен и благ.” Брбљивост , бомбастичност и индискретност, доживљавао је малтене као недопустиву увреду. О томе је писао још као сасвим млад човјек и тих увјерења држао се цијелог живота. И физички, био је сагласан са својим карактером: “Са великом мирноћом одолијевајући налетима судбине и људи, споља није показивао истрајност и снагу.  Танушан у тијелу и лак у ходу, изгледао је као од кристала и, и као да се чува од удараца, разговарао на одстојању и загледан преда се. За толиких сусрета које сам са њим имао, никада нисам видио у њега ни театралних гестова, ни узвика. Само с времена на вријеме му се јављала ватра у очима и невесео осмијех око усана и на лицу.” - Овако је у књизи Сусрети и писма , изванредно дајући његов психолошки и морални портрет, Пера Слијепчевића  описао Милан Кашанин.

Био је племените природе, толерантан, тактичан, аристрократског патријахалног понашања, окренут духовним вриједностима, и прожет духом грађанског културног хуманизма. Ријечи које је истакао о Богдану Жерајићу вриједе и за њега: Урадио је “што је мислио да дугује образу Отаџбине, њеној части више (можда) но њеној користи...”