Одржан помен витезовима палим за крст часни и слободу златну

Удружење Гачана у Београду након више од седам десеније ћутања на једном од најсветијих мјеста СПЦ, у Храму Светог Саве на Врачару, организовао je парастос Милораду Поповићу, попу Радојици Перишићу, Благоју Тепавчевићу, Mарку Лојовићу, Видаку Ковачевићу и читавој плејади гатачких витезова и јунака, припадника ЈВуО, изгинулих на знаним и незнаним мјестима, највише на Лијевчу пољу.

У присуству великог броја потомака, земљака, поштовалаца, сјећање на један тужни дан претворенo је у свечани тренутак.

У молитвеној тишини у пуном храму са недовршеног списка одјекивала су имена 562 војника оданих заклетви, краљу и борцима, за крст часни и слободу златну.

Списак можете погледати овдје.

Први парастос, за који смо увјерени да ће бити убудуће редовна активност Удружење Гачана у Београду,  служили су:  протојереји Лазар Манигода, Ратко Савић, јереј Далибор Стојадиновић и ђакон Крсто Авдаловић.

Протојереј Лазар Манигода  одржао је врло надахнуту бесједу:

Сабрали смо се да будемо заједно у молитви са свима онима којих се сјећамо, чија имена поменусмо од протојереја Радојице Перишића, од војсковође Милорада Поповића и свих осталих имена која на диван начин сабрасте. Имамо велику одговорност кад се молимо за њих, јер стојимо пред херојима и дјелима њиховим. Тиме испуњавамо завјет наше цркве да се молимо за оне који су животе своје положили за крст часни, за отаџбину, за земље српске, за слободу народа, за краља, и дали највећу жртву коју човјек може дати – животе своје.

Да им буде опроштен сваки гријех, нека Господ и нама опрости што су, мада нису били ван наших срца,  дуго били у стању тишине. Нека Господ подари тишину душама њиховим у рајском насељу, тамо гдје праведне и блажене душе почивају.

Након парастоса у Храму, у коме су биле присутне све генерације, од шестомјесечног Милана Анђића  до 94-годишњег старца Страхиње Гузине,  учесника Битке на Лијевчу пољу, у Сали Парохијској дома одржан је историјско поетски осврт за пострадале.

У име домаћина јереј Далибор Стојадиновић пренио је поздрав и благослов епископа Арсенија, настојатеља Храма Светог Саве:

Како је наш велики Његош описао, увијек је било потурица у нашем роду, само су се у раличитим временима називали другачије. Мада су се времена и околности мијењали, њихова улога била је иста – разорити српски род. Молећи се за војсковођу Милорада, протојереја Радојице и свих осталих које смо поменули, а који су часно служили отаџбини и краљу, и важно је нагласити да су служили роду нашему.

Светозар Црногорац, предсједник Удружење Гачана у Београду и иницијатор овог скупа, изразио је наду да се српски народ више никада неће дијелити:

Данас смо овдје да, колико-толико, послије седамдесет година исправимо једну неправду и да у складу са нашим вјековним обичајима бар један дан одболујемо несрећу која је снашла велики дио нашег народа. Желим да вјерујем да смо, послиjе катастрофалног раскола који се десио у прошлом вијеку, коначно ријешени да нас више никада никаква сила неће подијелити, него да ћемо се понашати баш онако како су се понашали наши борци у посљедњој одбрани Херцеговине деведесетих година. Ако овај дан бар за један милиметар помјери свијест о Чича Дражином ослободилачком покрету, његовим вођама и припадницима, који нису ни издајници ни банда, него антифашистички борци за слободу свог народа, бићемо презадовољни.

Црногорац је нагласио да је Гацко добрим дијелом дично баш због Милорада Поповића и Радојице Перишића, па сам парастос није крај сјећања на гатачке витезове:

Слутим да ће једнога дана на Тргу Саве Владиславића у нашем Гацку осванути споменици Милораду Поповићу на вранцу, који му је поклонила краљица Марија и свештенику Радојици Перишићу са Библијом у руци и реденицима о рамену како скупља по Казанцима устанике против НДХ.

Он је најавио госте, а потом је бурно поздрављен аплаузима ријеч добио академик Матија Бећковић.

Браћо и сестре, било нас је више на Лијевчу пољу, али остало нас је доста и послије 71 године. И Свети Сава нема гроба, а ко нема гроба његов је сваки.

Матија Бећковић је казивао стихове својих пјесама:

Очинство

Могао бих бити отац своме оцу
а, ево, још сам дете и сироче,
млађи си био од мене, мој оче,
кад ме остави твоме убиоцу.

И сад ми оца он не да за оца
и не опрашта ми своја непочинства
и држи ме жедна без капи очинства
и не уклања с мене мотриоца.

Али ја силазим на дно праочинства
да тражим своме сопству носиоца
и срж своју загрејем код свог створиоца
и примим срамоту због тога злочинства.

Ако дух нема гроба, ни пепела,
о, дај мене мени, творче и праоче,
јер, ево, свако са свога распела
вапи: што си ме оставио, оче?

И хули као Влах са набикоца
зато да би га могли доубити,
и за смрт моли искорениоца,
а све речи су само једна: бити.

Безгробна војска

Од Подгорице до Нове Горице,
Од Андријевице па до Радовољице,
Од јужног приморја до у
врх Похорја,
Од Љешкопоља до Либушког поља,
И од Мојковца до иза Целовца,
Правцем: Бијело Поље – Пријепоље
– Лијевче Поље – Босанска
Градишка,
Преко Зеленгоре и Калиновика,
Босанском Голготом
до леда Камника,
И од Требиња, Гацка, Невесиња,
До Дравограда, Цеља и Ветриња,
И од Острога до Кочевског Рога,
И од Везировог до Зиданог Моста,
Несахрањена једна војска оста.
Откад је војни, воинства и робља,
Једино та војска остаде без гробља.
Онај што их поби ни
праве ни криве,
Више их мрзи мртве него живе.

Проф. др Драга Мастиловић,  руководећи се научним методама, дао је историјски осврт на дешавања која су претходила Боју на Лијевчу пољу. Наредних дана портал Слободна Херцеговина објавиће комплетан рад, који је за ову прилику приредио професор Мастиловић.

Један од ријетких преживјелих из те битке, Страхиња Гузина, витални 94-годишњак, на аутентичан начин испричао је свој доживљај пробоја преко Козаре:

Врбас је био набујао. Имали смо троје коња који су носили муницију и прелазећи преко набујале воде бојали смо се да неће прећи. Био сам на стражи те ноћи када је нападнута чета попа Перишића, која је била издвојена од главнине. Ни они нису били опрезни, имали су само стражу на вратима и усташе су их напале са четири тенка. Окружени са три стране, није им се могло прићи ни помоћи. Побијени су код школе, само је Радован Дивљан остао жив, брат покојног Милоша Дивљана. Сахрањени су поред цркве, а на боцама су означена имена погинулих.

Са коликим поштовањем се и сада односи према команданту Поповићу свједочи и тренутак када је старац Страхиња Гузина устао да би казивао своје стихове намијењене Милораду.

Посебан утисак оставио је говор Радмиле Поповић, дугогодишње новинарке из Сарајева. Коријени  из страдалничког братства Поповића дају јој за право да буде веома поносна на своје претке. Одржала је бесједу која је многима навукла сузе на очи, присјећајући се тешког одрастања док је била окружена идеолошким системом образовања. Супротно увјерењима, посебно јој је било шокантно „открићеˮ учитеља Дојчила, који јој је објаснио да су државни непријатељи: Италијани, Нијемци и домаћи издајници: усташе и четници. Видно срећна што је освануо овакав дан посебну захвалност упутила је Светозару Црногорцу и Клубу Гачана, који су имали храброст да погледају истини у очи:

На Дражљеву су потомци погинулих Поповића и њихових пријатеља на страдалном мјесту подигли цркву. Назвали су је Црква Часног крста. Пројектовали су је Милутинови унуци Предраг и Ненад Поповић. Погинули су и тамо се јуче давао помен погинулим Поповићима: Васу, Андрији, Милутину, Душану, Обрену, Рашу, Новаку, Радивоју, Дамјану, Трифку, Богдану, Павлу, Стевану, Обраду, Гаврилу… и наравно, свим невино страдалим учесницима југословенске војске у отаџбини. Будете ли у прилици, молим вас свратите некад тамо и запалите свијећу. Попричајмо о нашим јунацима, који су, ево можемо бројати деценијама, можемо годинама, постојали и живјели уз народ. Из наше приче сигурно ће изнићи сјеме траве против смрти, која ће надрасти вијекове и преносити причу са генерација на генерације – рекла је Радмила.

Познати новинар, проф. књижевности и Милош Марковић, по обичају врло темељно је примјетио:

Братоубилачки рат био је наметнут само српском народу. Тога братоубилаштва код Хрвата, Муслимана, Словенаца и других народа није било. У свом словенофилству ми смо њих сматрали браћом, иако се у Првом свјетском рату видјело ко је ко. Ми смо се њима ујединили и удржавили као заједница братских народа. Тако је настала та грдна мјешавина, а потом се претворила у рат међу народима исте државе, а међу Србима у братоубилачки рат.

Објаснио је како су ђаци пјешаци стицали историјско образовање ван уџбеника:

Ђаци Гатачке гимназије, прве генерације рођене послије рата, бар један дио историје знали су као и њихови професори. Бар двије трећине ђака чинили су пјешаци. Сви смо пролазили поред историјских мјеста и стратишта. За наше уџбенике, а самим тим и за наше професоре историје, сви ти догађаји као да су били у Гвинеји, Занзибару или Обали Слоноваче. Чак су нам и родитељи пријетили да о томе не смијемо причати, да се правимо да не знамо оно што знамо. Таква су била времена, а таква је била и тадашња слобода. Ми не смијемо ствари гледати тако само са једне стране, јер се никад нећемо састати са истином.

Марковић је сликовито објаснио идеолошке раздоре и посљедице:

Узмите било које гатачко село. Ту је двадесетак кућа. Сви пију исту воду, у истој гори сијеку дрва, исто се хране, имају исту цркву истог попа, исту вјеру, исте обичаје, исти језик, иста морална схватања, па онда дође нека чудовишна сила, идеологија, па људе често из истих породица разврста на анђеле са једне стране и сотоне са друге.  Нећемо данас ваљда вјеровати партијској историографији. Да су којим случајем четници били у прилици вјерујем да никад не би чинили злодјела које је чинио комунистички вођа и отварали логоре, Голи оток… Не заборавимо да је љубав према Русији третирана као најгоре кривично дјело.

Осврнуо се и на Поповиће:

Имао сам прилику да гледам слике из породичног албума Поповића. Марко зрачи неком племенитошћу, а сва та одликовања на његовим прсима, међу којима је и Карађорђева звијезда, као да су срасла са њим. Највише ме подсјећа на свога имењака са Медуна, Марка Поповића Миљанова, а и судбине су им некако сличне. Марко с Медуна завршио је као развојвода, а Марко Поповић, та јуначина са Солунског фронта, објешен је у Гацку као народни непријатељ.

Момир Авдаловић, посебно је за ову прилику, једини дошао из Гацка, да би уз гусле пјевао о команданту Милораду Поповићу.

Својим присутвом овај дан су увеличали и представнции свих београдских херцеговачких удружења, поред великог броја чланова Клуба Гачана, примјетан је био и велики одзив братског удружења Билећана.

Путовао цијелу ноћ да би на вријеме стигао да се одужи палим витезовима: Момир Авдаловић, народни гуслар

МОМИР АВДАЛОВИЋ: Важније од свих фестивала

Мени је припала велика част да будем позван овдје. Ми, гуслари имамо много својих разних манифестација и фестивала. Међутим, овај данашњи догађај за мене је изнад свега тога.

ПЕТАР БУМБИЋ: Никад није касно

Чувени професор Петар Бумбић дуго након парастоса дрхтао је од узбуђења.

Овим данашњим даном сам одушевљен. Сигурно да је ово требало и раније да се деси, али никад није касно. Сви учесници овог скупа били су толико достојанствени, као некада људи о којима се данас овако говорило и који су то заиста и заслужили. Нико овдје није застрањивао, свако је истицао наше витезове који су се борили за отаџбину, који су се часно борили, и који нису упрљали своје име и своје претке.

СЛОБОДАН БОБАН ДРАШКОВИЋ: Окрећемо нови лист

Слободан Бобан Драшковић, предсједник Савеза гуслара Србије, био је и један од највећих заговорника овога чина.

Није било ништа природније него покренути иницијативу за истину о гатачким јунацима и витезовима на челу са Милорадом Поповићем. Мислим да је то прије свега и обавеза клуба Гачана јер  немамо веће обавезе од истине и стремљења циљевима којим су зацртали наши преци. Њихово јуначко дјело и  борба за слободу и истину, њихово мучеништво кроз које су прошли од првих дана рата, значи од 1941. године па до страдања на Лијевчу пољу, за мене је један пут коме се морамо клањати. Мислим да овим данашњим скупом који је клуб Гачана организовао крећемо у једну нову иницијативу која ће се, надам се, завршити у Гацку за можда годину дана или мало више, а то је подизање споменика Милораду Поповићу, Радојици Перишићу и осталим гатачким јунацима.

СВЕТОЗАР ЦРНОГОРАЦ:  У братоубилачком рату нестала је читава генерација

Светозар Црногорац, предсједник Клуба Гачана био је презадовољан:

Кад се нешто жели, хоће и воли, ништа није тешко. Ја сам живио за овај дан и пресрећан сам што смо ово урадили. Мислим да смо имали један морални, етички, генерацијски и ко зна какав још све дуг да урадимо нешто после 71. годину од Битке на Лијевчу пољу. На списку је 560 људи, а нисмо стигли ни близу све да попишемо. То је значи једна генерација нестала у нашим братоубилачким ратовима. Ми смо данас проговорили тек дио истине и надамо се да ће убудуће бити другачије. Надам се да ће ово бити прекретница у неким схватањима која су оставштина бивших времена и да више никад неће бити подјела међу Србима.

РАДМИЛА ПОПОВИЋ:  Напокон говоримо истину без страха да ће нас неко казнити

Радмила Поповић није крила сузе радоснице.

Искрено, срећна сам и спокојна јер коначно смо јасно и гласно ушли у ослобађање имена наших предака. Све је то досад било некако стидљиво и успорено, а надам се да је дошло вријеме у којем ћемо моћи говорити истину без страха да ће нас неко за ту истину казнити. Овај датум историјски је из више разлога. Историјски, зато што се подудара са догађајима из привих дана априла 1945. године,  и са првим данима априла 1942. године када су изгинули Поповићи. Посебно историјски јер смо се ми дозвали памети и сјетили се да имамо своје славне претке, борце за слободу, за част и одбрану домовине, једнако заслужне са онима који су себе 70 и више година сматрали јединим ослободиоцима и јединим заслужним за сламање фашизма, што није тачно.

др ДРАГА МАСТИЛОВИЋ:  Комплетну истину ћемо сазнати кад истражимо архиву Удбе

Када говоримо о босанској голготи југословенске војске у отаџбини, српска историографија још увијек нема главне документе. Они су још увијек у архиви Удбе, или неотворени за истраживање или недовољно истражени. Када је у питању тај дио историје Другог свјетског рата наука ће га тек истраживати у наредном периоду. Моје излагање засновано је на историјској грађи која је доступна истраживачима и односи се само на чињенично стање од тренутка када је кренуло повлачење из Херцеговине до страдања у Словенији. Дакле, то је била централна тема мог данашњег излагања. Историја је као лијек горка, али корисна, и ја сам убијеђен да док ми не ископамо све наше јаме и каме, док се не погледамо у очи и не сазнамо историјску истину, ма каква она била, а историја никад није црно-бијела и никада не постоје добри и лоши у историји, ми као народ не можемо се помирити и остварити свој историјски пут будућности. У историјској методологији сјећање је једно од најнепоузданијих извора. Када говоримо о свједочењима самих учесника тих догађаја, треба знати да сваки човјек види ствари из своје позиције.

Сјећања учесника се требају увијек укрштати са другим историјским чињеницама. Оно што сам данас чуо од господина Гузине одушевило ме је јер он није ни покушавао да нам интерпретира историјске догађаје, већ је неколико пута нагласио да он прича оно што је он својим очима видио. Нека сјећања су изблиједила, међутим, он је изнио неке занимљиве детаље који би могли допунити ову причу. Имамо и нека свједочења, попут Милоша Куреша, команданта Билећке четничке бригаде, који је у својим сјећањима оставио потпуне бјелине када је у питању Лијевче поље. з његових сјећања не можемо да докучимо да ли је Билећка бригада учествовала у пробоју, да ли се нашла на падинама Козаре и какав је њен пут био до Словеније. Међутим, из других историјских извора успио сам да докучим да је та бригада требала да учествује у пробоју линија дуж пута Градишка–Бањалука, али да није учествовал јер наводно курир није успио да их пронађе на вријеме.

Ипак, треба нам још историјских података да би сазнали истину зашто Билећка бригада, која је формацијски била у саставу 29. пука под командом Милорада Поповића није учествовала у пробоју према падинама Козаре. Недавно сам открио један документ који садржи сјећања једног четника из Српца, који нам је открио именом и презимом гдје је 11 гатачких четника стријељано у једном мјесту код Градишке, задњег дана маја мјесеца 1945. године, и оно што нијесмо знали ту је стријељан брат Милорада Поповића. Те ноћи стријељан је Милош Поповић. Од тих 11 ту је стријељан Комнен Гојковић, један од команданата батаљона Гатачке четничке бригаде, а за њега се вјеровало да је погинуо на неком стратишту у Словенији.

Мене као човјека вријеђа да и данас постоје идеолошка застрањивања и нека врста отпора поменима ових људи, који су сигурно вољели отаџбину и краља, исто као и ови други, ако не и више. Дошло је вријеме да се не смије једнострано приказивати догађаји из Другог свјетског рата, због Срба као народа.

РАНКО ГОЈКОВИЋ: Потомци четника и партизана су се помирили заједнички стварајући Српску!

Православни публициста Ранко Гојковић закључио је да су потомци партизана и четника направили највеће заједничко достигнуће српског рода на самом крају ХХ вијека:

Срце ми је пуно! Мислим да смо овим чином направили један дубоко цивилизацијски искорак и да је ово високо моралан, високо етички чин свих нас. Ја сам у образложењу, плашећи се да се неко не осјети повријеђеним, говорио да је највећа тековина можда читавог XX  вијека српског народа – Република Српска, која је створена у једној херојској борби и одбрани, да се не понове стравичне подјеле и геноцид над српским народом, какав је био за вријеме Другог свјетског рата. Највећа тековина те борбе српског народа била је што су синови четника и партизана успјели да се помире и буду на истој линији фронта. Овај чин представља врсту свесрпског јединства. Вјерујем да је душама пострадалих данас било лакше.

Преузето са сајта Слободна Херцеговина