О Милораду Поповићу...

Та „страшна ура“, о којој данас говоримо, трајала је пет година, а, чини се да, нажалост, није до краја ни завршена ни испричана, ни исписана, до дана данашњега.

Јесте, био је то и братобилачки рат! Али, ова привидна истина, крије у себи много више заблуда и нетачности, па је нужност првога реда да је исправимо, допунимо, дајући јој прави смисао и значење. Тај братоубилачки рат, идеолошки унапред изрежиран, био је наметнут само српском народу! Тога братобилаштва код усташа, односно код муслимана, Хрвата и Словенаца, није било, или скоро да и није било.

Јесте, у свом словенофилству, ми смо и њих, кроз историју, упркос свему, сматрали браћом. Иако се у Првом великом рату убедљиво  видело ко је ко, ми смо се у Версајској палати и својом и наметнутом вољом, озваничили и удржавили као заједница братских народа. Тако је настала та „грдна мјешавина“, (да по други пут узмем Његошеву ријеч), која се првим већим поводом разбратила, претворила се у рат међу народима исте државе, а међу Србима и у трагични братоубилачки рат!

Па шта ће, побогу, у првој години рата, јединице из Ужица и Краљева на Гату код Гацка, као да је то брдо стратешки центар државе. Те јединице које воде, каснији генерали Никола Љубичић и Павле Јакшић, као да су морале прећи стотине километара, и као да нису имале гдје друго и против неког другог да покажу своје јунаштво!? Тад је погинуло преко стотину Срба, које данас нећемо разврставати по припадности било које врсте.

Негдје сам прочитао – „Ни Бог не може измијенити прошлост, то једино могу историчари“. А зна се који и какви назови историчари. У такве сигурно не спада наш Драга Мастиловић који нам је данас убједљиво предочио сурову фактографију, тај „инвентар тужних ствари“ (да поменем и Матијину ријеч из друге врсте приче).

Ако нас је та прва назови историја увела и завела у заблуде, стварајући хаос у нашим главама, ја ћу се послужити једном врстом истине, оном коју су причали људи свједоци и учесници те драме са обе стране, причали је кријући, јер је њихова истинска истина протерана у једну врсту илегале, из које, ево и данас, донекле излази.

Мало ћете се зачудити кад кажем да су ђаци гатачке гимназије, прве послератне генерације, у коју и сам спадам, бар једну ствар, бар један део историје знали колико и наши професори. Бар две трећине били смо ђаци пјешаци. Сви смо пролазили у близини историјских мјеста, историјских стратишта. Они из Гатачке површи, од Брајићевића, Објешеника, Бодежишта, могли су са Вучева видјети Придворицу и све знати о њеној трагедији, они од Држљева, Чемерна и Врбе, могли су видјети Изгори и Дражљево, те знати све о трагедији у њима, а они са југа, од Степена, Добреља и других села, њима није далеко Корићка јама, прва која је напуњена Србима, они од Фојнице, Градине и Луковица, њима је стално пред очима Љесков дуб, то убијено село.

За наше уџбенике историје, а тиме и за наше професоре, сви ти догађаји као да су били у Гвинеји, Занзибару или Обали Слоноваче. Чак су нам и родитељили говорили да о томе не смијемо причати, да се правимо да не знамо оно што знамо. Али ето, таква су била времена, таква је била тадашња слобода.

Ипак, велика хвала нашим честитим професорима, великим зналцима, који су нас научили много чему и који нису правили никакву разлику међу својим ђацима. Нек буде хвала и том времену као таквом и тој слободи као таквој, што су нам омогућили да се равноправно, или скоро равноправно, школујемо.

Љутња и огорчење су поодавно изгубили свој смисао, ма колико разлога било и за то, а ми смо данас дужни једино разумевању и схватању тих времена као таквих и те слободе као такве. Ми више не смијемо гледати на ствари само са једне стране, јер се тако никада нећемо састати са истином.

Узмите било које гатачко село – то је десетак, највише тридесет кућа, - сви мање-више са једног врела пију воду, исти снијег прте, у истој гори беру дрва, исто се хране, имају истог попа, исту цркву, исту школу, исту вјеру, исте обичаје, исти језик, иста морална схватања, па онда дође нека чудовишна сила, нека идеологија па те исте људе, често из истих породица, разврста на анђеле с једне и сотоне с друге стране, као што је то учинила партијска историографија. Нећемо, ваљда, и данас вјеровати у то.

Када сам, колико-толико, дорастао и до властититог размишљања, једино ми се учинило оправдано питање – која је војска трагичнија. Поражена је самим поразом остала трагаична, а дело победничке је потонуло у крви и од њега није остао ни камен на камену. Србија је издељена, а данас, без Косова, и ко зна шта ће бити даље, постала је мања, него пре сто година!

На крају крајева, не вјерујем да су четници којим чудом били у прилици, да би се тако сурово светили комунистим, да би их толико ликвидирали, као њихов врховни у концентрационом логору Голи оток и другим његовим многобројним логорима (да му име не помињем и не скрнавим ово часно мјесто). Истина, тада је љубав према Русији третирана као најтеже кривично дјело.

Вратимо се неким појединостима, ситуацијама, епизодама и призорима који говоре много, много више него што се на први поглед чини. Гледао сам пажљиво слике из породичног албума Марка Поповића, Милорадовог оца. Не само да сам их гледао, него на неки начин ишчитавао. Сам Марко зрачи неком племенитошћу, делује просто војводски, темељно, а сва та одликоваља на његовим прсима, међу којима и Карађорђева звезда, као да нису закачени, него као да су срасла са њим као неки природни знаци. Највише ме подсећа на свог имењака са Медуна, на Марка Поповића Миљанова. Исти су им и витешки карактери, и по чојству и по јунаштву. А и судбине су им некако сличне. Маркао са Медуна завршио је као развојвода, а Марко с Дражљева, та јуначина са Солунског фронта, обешен је у Гацку као, наводно, народни непријатељ. А нико му, никада, није могао навести ниједно нечовјештво.

Маркова жена, Јована, дјелује забринуто, већ помало тврда лица, из којег зрачи нека одлучност, брижност и тугаљивост, као да слути своју злехуду судбину. Подсећа ме на лик мајке Вемије, мајке Владимира Шипчића, тог најпосебнијег подвижника са дурмиторске висине.

Синови Марка и Јоване, Милорад, Душан, Милош и Александар, делују тако отмено, прелијепо, господски, продуховљено као да су студенти са Сорбоне, као да нијесу сељачког пријекла са Дражљева. Сви ти ликови дјелују племићки, као једна врста сељачке аристократије, ако се тако може рећи.

Уосталом, Милорад је три пута проглашаван за најгледнијег, највиђенијег момка, за првог делију Краљевске војне академије.

Марко Поповић и његових 30 солунаца потврђују и мит о Антеју. Кад родно тле, кад земља, својом „силом немерљивом“, да употребим израз Растка Петровића, позива да се брани, она их надахњује, она им даје снагу, а они нуде и своје животе, одговарајући том позиву. Марко је прешао океане, Милорад се пробијао стотине километара, да стигне да брани Херцеговину. И последњи пример – мој исписник из гимназије, Војин Поповић, синовац Милорада и син Јакова, напустио је, 92. добровољно, висококомфорну позицију у Трстенику и дошао да брани Херцеговину од првог до последњег дана. Седели смо, пре неки дан, Радмила и ја код Војина, и сатима причали о овом о чему сада сажето говоримо. Ту сам видео и држамо у рукама једну куглу, са којом је Јаков био првак соколских чета и првак краљевске морнарице, са којом је бацао у Загребу, уочи рата на једној врсти европског такмичења. Његови унучићи, соколићи, наследиће ту непроцењиву реликвију, опомену која ће им причати и ову нашу данашњу причу.

Ако сам већ упоредио Марка Поповића и Марка Миљанова, да поменем још један моменат где се види да ивер не пада далеко од кладе. Маркови синови су следили пут свога оца, а Марко Миљанов није имао мушких потомака, али се зато његова кћерка Милица мушки борила у Првом рату, од првог до посљедњег дана. Она је, заиста, Милунка Савић из Црне Горе.

Каже се да ништа није случајно. Као да је неко провиђење одредило, да се истински народни херој, поп Радојица Перишић, и краљевски официр, по свему народни херој Милорад Поповић, први пут сретну на Видов-дан, 41. када су, заједничким снагама, ослободили од усташке власти варошицу Автовац, надомак Гацка. Они су, први у земљи, започели ослободилачки устанак!

Ослободилачки устанак у Херцеговини почео је и прије од оног партијског датума. Предочимо себи слику из оне кратке али врло чињеничне народске, многима омиљене пјесме. Са истока Херцеговине, од Црне Горе, креће јунак и првак, поп Радојица Перишић и његова војска, од Гацка краљевски гардиста Милорад Поповић и његова војска, од Билеће Милош Куреш и његова војска, од Требиња Милорад Видачић и његова војска. Све је то убедљива слика општенародног ослободилачког устанка.

Замислимо и последњу, овога пута трагичну слику, велику народну драму. Од Пиве, преко Дрине до Неретве, па у сјеверо-запад, народ, хиљаде, десетине хиљада, бјежи за својом војском кроз врлети и гудуре, води и своју стоку, коње, краве, па и овце, јер треба ђетету умусти кашику млијека. Од кога и од чега бјежи толики народ!? Зашто креће за онима које су прогласили за издајице и непријатеље. Чији су то они непријатељи!? И кога су то издали!? Отаџбину и краља – нијесу! А овоме другоме, нијесу ни давали заклетву! Како то да народ не смије да сачека слободу и званичне ослободиоце!? Пред овим питањима и сама логика је, чини се, немоћна, скоро неупотребива.

Саборац и земљак Милорада Поповића, Бранко Јањић, имао је срећу, луду срећу да преживи Лијевче поље и остала чудеса, па да у Гери, у Америци, напише један понесен текст и једну пјесму у славу гардисте и краљевог официра. Цитираћу га кратко. Он каже, да је неким чудом Милорад Поповић био на Косовској вечери, Лазар би му морао два пута наздравити, једном по љепоти, други пут по јунаштву. Он је написао и стихове: Вјечна слава, дични Милораде, нек ти виле на гроб цвјеће саде“! Види се да је у Бранка Јањића ушао дух Горског Вијенца, односно игумана, свевидећег Игумана Стефана, који за јунаке и жртве борбе коју Вијанац описује каже: „Виле ће се грабит у вјекове да вам вјенце достојне саплету“.

Вјерујем да смо и ми овим данашњим чином уградили бар понеки цвијет у те вијенце који су требали бити давно и давно саплетени.

И на крају, вјерујући да изражавам мишљење и намјеру свих данас и овдје окупљених, морам рећи – слава свим жртвама! Слава свим јунацим и херојима, са обе стране, онима који, по моралном кодексу витештва, Марка Миљанова, заслужују то часно звање.