Из архиве: Јован Ковач од Гацка

О гуслару Јовану Ковачу од Гацка мало се зна и у његову Гацку. И да нема оне три белешке, Јоксима Новића Оточанина, Вука и Његоша, заборавило би му се и име и завичај. Кад га је Оточанин упознао на Цетињу код владике Његоша, негде између 1831. и 1834. године, одушевио се његовим знањем народних песама и особитим начином гуслања.

"Ја нијесам никад чуо некога ко је тако лијепо умио да пјева уз гусле", пише
о њему Новић. Каже, такође, да је Јован знао преко стотину песама напамет (како слично за Тешана Подруговића наводи Вук) и да је уз то и сам опевао неке тадашње бојеве Црногораца, али да о том није говорио. (Патријархалац сматра неукусним свако истицање себе, па и кад песму пева). Нажалост, Новић није забележио ниједну песму Јована Ковача. Да је, којом срећом,
Вук затекао 1834. Јована код Владике на Цетињу, забележио би, сигурно, његове песме и овековечио га онако како је то учинио са Вишњићем, Подруговићем, рашком, Милијом. А да је на Цетињу сазнао о његову певању, види се по писму које је касније упутио Његошу молећи га да му пошаље коју песму Јованову. Његош у одговору каже да му не може изаћи у сусрет, јер
,,пјесмознавца и пјесмотворца Јована Ковача нијесам могао добавити ербо је у турске руке" (Његошево писмо Вуку од 19. 2. 1836.) и Његош, дакле, каже да је Јован Ковач песмотворац. По ова три податка, Новића, Вука и Његоша, могло би се рећи да је Јован Ковач у Црној Гори био донекле оно што је Филип Вишњић у Србији: изузетан творац песама и изузетан гуслар,
али, на жалост, његово је дело остало незабележено.

Узалуд сам тражио породицу Ковача у Гацку. Кад сам тражење проширио на подручје гатачког кадилука из времена Турака, који је био знатно већи од котара (среза) гатачког установљеног доласком Аустрије, 1875, сазнао сам да у селу Стране у Доњем Борчу, на путу између улога и Калиновика, у ранијем срезу невесињском, живи већ двеста година породица Ковача и да је Јован Ковач пореклом баш од те породице. Ево неколико података о прецима Јовановим, које сам по казивању његових потомака и рођака записао у самим
Странама, углавном од Јанка и Милована Ковача.

у 17. веку досели се неки Матановић из Црне Горе у Луг крај Требиња. Један његов потомак трговао је ту памуком и због тога породицу прозваше Памучинама. Негде крајем 17. века један Памучина, трговац стоком,
дође у село Липник у Гацку и законачи код кнеза Окиљевића. (Године 1684. Бајо Пивљанин је запалио кулу паше Казанца у Казанцима у Гацку. Породица пашина одсели се зато у место Муље, разори ту породицу Окиљевића, отме њена имања, а ови се склонише у врлетни Липник). Супруга кнеза Окиљевића, заузета спремањем вечере, замоли синчића трговца Памучине да јој љуљне мало бешику у којој је плакала њена девојчица
и, шалећи се, рече да ће му кћер дати кад порасте. Сутрадан видеше Окиљевићи да је Памучина оставио у бешици дукат, што је био знак да тиме заручује девојчицу. И заиста, кад девојка узрасте, удаде се за Памучину. Због њене лепоте звали су је Бјелогрлом. Намерник Турчин насрну на Бјелогрлу у њеној кући, она га удари по глави саплаком (дрвена посуда дуге дршке), а њезин муж га дотуче. Турци зато убише Памучину, а она са два синчића побеже оцу у Липник. Није се преудавала. Њезине потомке по њој назваше Бјелогрлићима. Они се веома размножише и обогатише.

У моби од 70 косаца на ливади капетана Тановића, трећи по реду косио је Јован Бјелогрлић, снажан, поносит и напрасит човек. (Најбољи косац иде први, то је козбаша, бољи за њим, а према крају све слабији.) Капетанов син Ариф, обесан младић и добар косац, поче престизати и заобилазити једног по једног косца. Бјелогрлића није могао да престигне, зато се порваше и Јован га обори у неки поточић. Да га казни, капетан ујесен упрегну Јована заједно с воловима у јарам и ора тако с њим цео дан.¹ Јован уби капетана и с породицом побеже и склони се код бегова Башалића, у Борачке Стране, крај веома забачен, врлетан, спутан, неплодан. Бавио се ту помало и ковачким занатом, вероватно због сиромаштва, јер се тим послом Срби у тим крајевима никад нису бавили. Очувани су до данас темељи куда Башалића и ковачко огњиште Јована Бјелогрлића, ковача. По том његовом послу његове потомке прозваше Ковачима.

1: Причу о упрезању човека у јарам чуо сам и за Филипа Мандића, из Гацка који је зато отишао у хајдуке и постао харамбаша. Можда је то нека уопштена прича, можда тадашњи начин кажњавања, врста зулума.

Према рачунању данашњих Ковача, то је било око 1770, дакле у доба највећег укмећавања у Херцеговини, такође и највећих зулума. И заиста, по броју укмећених домова и зулумима истицали су се Тановићи. Мулага Тановић запамћен је као највећи главосеча у горно-херцеговачким племенима.
У Странама има данас 15 домова Ковача, пет домова у селу Батковићима, такође у срезу невесињском, а многи су се раселили широм наше земље. Сви славе св. Стефана, као и Бјелогрлићи у Липнику, својатају се с Бјелогрлићима, предање о пореклу и бекству Јованову им је исто. Причу о Бјелогрли забележио сам од Божа Бјелогрлића из Липника.

У Странама је нарочито свежа успомена на Ђура, сина Јованова и оца гуслара Јована Ковача, о његовим довијањима у борби с Турцима. Он је морао да,
као комора, са осталим Србима тога краја прати Турке у походу на Карађорђа.

Турци отеше у Србији 15 девојака, старешине их међу собом разделише, најлепшу узме главни заповедник. Ђуро се договори са својим кумом Бошком Вуковићем да убију заповедника и ослободе девојку. И док је Бошко по ноћи чувао стражу, Буро у шатору уби Турчина. Девојка затражи од њега да је узме за жену, али, он јој рече да је ожењен и да има децу. Она је причала Ђуру да јој је брат Перо Калавијер (?). Сутрадан је телал викао да је девојка убила Турчина и побегла. (Заповедник гатачких Срба у том походу је поп Лука Зимоњић. Кад Карађорђе потисну Бошњаке, Зимоњић их нападе из позадине. Народна песма (нештампана) о томе каже: Попе Лука, чија је то војска? Турке служиш, а Турке убијаш...).

Ђурови синови су: Гајо, Стјепан (убили га Турцикао чобана), Перо, Сава (умро 1908, живео 107 година, памти га мој казивач Јанко Ковач), Васиљ и Јован. Васил се истакао као јатак црногорских чета, проводио их је кроз Херцеговину, указивао на зулумчаре и добар плен. Једном тако пресрели су и побили 17 харачлија. У Херцеговачком устанку 1875. он је првак Борча. Помиње се и у песмама тога времена. (Д. Тунгуз-Перовић: Херцеговачко - босански историјски устанци у народним песмама. Дубровник, 1959).

Успомена на нашег Јована Ковача као гуслара у Странама је веома бледа. И у Ковача, и у њихова рођака Бјелогрлића, увек је било добрих гуслара, и за њих је Јован само један од таквих. Иначе за њега кажу да је био мудар и отресит, али напрасит тако „да му нико од Срба није смео на пут стати, увек у завади с Турцима. Али, кад год му је било опасно по живот, умео је да се на време склони. Ковачи истичу да је Јован више пута ишао Владици на Цетиње, али народним пословима. А кад би тамо одлазио, у Странама се проносио глас — да Турци не би што посумњали — да је отишао у Конавле по пиће. (У тим крајевима за славе, свадбе и све свечаности сељаци сами доносе пиће из Конавла). Они не знају да је Јован сам певао песме, нити да је ишао да их пева Владици.

Према рачунању његових рођака, Јован је рођен крајем 18. или почетком 19. века. Није доживео Херцеговачку буну 1875. Савременик је дакле Тешана Подруговића и Филипа Вишњића, иако млађи од њих.

Јованов син је Душан, Душанов Бранко, а његови: Душан, Јован, Вукан и Данило (насељеник у Банату, добар гуслар).

Да ли је Јован Ковач ишао на Цетиње народним послом и, као вичан гуслар, певао Његошу, или је циљ његова пута било певање, тешко је рећи. Међутим, у Гацку се зна да су одавнина најбољи гуслари ишли, кришом од Турака, да певају владикама на Цетиње; нарочито се то прича за владике Св. Петра и Његоша, кнезове Данила и Николу. Тако је 1910. ишао да пева на Цетиње и рођак Јована Ковача Дамјан Бјелогрлић.

На Цетиње се одлазило као на неку гусларску ћабу, ишли су најбољи, какав је био и Јован Ковач од Гацка.

Милош Ђ. Слијепчевић
("Народно стваралаштво", св 29-32/69)
Београд 1969.