Илија Вуковић – Метафора песме, певања и трагедије

Немогуће је одредити почетак приче о гуслама и гусларима који су прославили нашу народну јуначку песму. Можда би смо у том најмање погрешили, штитећи се аутеритетом Иве Андрића, када би само подсетили на једну сцену из књиге На Дрини ћуприја. Међутим, пре би то била доказивање о чудесној, па и исцелитељској моћи гусала и песме која спасава дух и неда човеку да сасвим потоне и у своју унтрашњу тамницу.

Наиме, једне ноћи тридесетак несрећних кулучара, затворених у једну шталу, где се сваки „о свом јаду забавио“, чека да сване и настави са изградњом ћуприје. Међу њима је и један Црногорац кога су „сејмени ухватили на друму па кулучи већ неколико дана.“ Тај нови кулучар вади мале „гусле које ишчезавају у његовим великим шакама“ и почиње „разговетно и кликтаво“.

Вино пије српски цар Стеване
У Призрену, мјесту питомоме,
До њега су старци патријари:
Четири су старца патријара,
А до њих је до девет владика,
И по реду српски господари.
Вино служи провизур Михајло,
А свијетли сестра Кандосија
Са њедара драгијем камењем...

А како делује ова пасма на те несрећнике када у њима оживи призор из давне историје и када их озари чудесна светлост са недара сестре Кандосије? Ко ће то боље видети, схватити и описати од Андрића: „Сељаци се све више збијају око гуслара, али без најмањег шума; дах им се не чује.

Сви трепћу очима, удивљени и заблештани. Трнци пролазе уз леђа, кичме се исправљају, груди надимају, очи сјају, прсти се на рукама шире и грче, и мишићи на вилицама стежу. Црногорац везе и кити све брже и брже, све лепше и смелије, а мокри и расањени кулучари, занесени и неосетљиви за све остало, прате песму као сопстену, лепшу и светлију судбину.“

Ето шта све могу гусле и песма уз њих покренути и преокренути. А почетак приче о гуслама и гусларима, макар само као подсећање или важна напомена, могао би изгледати и овако.

Где год да је живео Јохан Волфанг Гете, ту је била не само немачка него и европска духовна престоница. У ту врсту престонице, у Вајмару, ушао је, 1823. године Вук Караџић. Позвао га је Гете лично. Кажу да овај великан и није баш волео да се рукује са људима. Међутим, остало је записано да је велики европски песник и мислилац лично сачекао Вука испред своје куће, руковао се, загрлио га и пољубио се са њим. Када га је увео у своју духовну резиденцију, показао је руком  на сто са књигама и рекао: „Господине Вуче, ви сте одавно присутни у мојој кући“. На столу су били преводи Вукових народних песама на немачки језик.

Овај догађај, ово место и датум, могли би смо означити као велики историјски тренутак пријема српског народа у велико духовно и културно коло Европе. Није нас примио било ко и било где, него један Гете, непролазни попечитељ европске културе.

Недуго после тога, српска народна поезија коју су запамтиле гусле, а коју је записао Вук, постала је обавезан предмет изучавања, ништа мање него на париској Сорбони, најпознатијем европском универзитету. Први предавач новог предмета на Сорбони био је Адам Мицкијевич, оличење највећег у пољској поезији и књижевности. Био је и обожавалац музике, а језике разних народа ценио је и по њиховој мелодиозности. Баш због те меледиозности коју је осетио у нашим песмама и чуо кроз наше гусле, записо је да је да је српски језик „италијански међу словенским језицима“. Када га је обузела неизлечива душевна узнемиреност, лично је Фредерик Шопен, иако и сам болестан, долазио код њега да га смирује својим звуцима.

Одавно је знано да песма и музика, дакле и гусле, имају  чак и исцелитељску моћ, да окрепљују дух, а тиме и тело.

Међу студентима на Сорбони који су слушали предавања Адама Мицкијевича о српској народној поезији, дакле и о гуслама, били су и каснији великани попут Сент-Бева и Жорж Сандове. Ова велика госпођа француске књижевности, када је спознала шта све памте гусле, односно српска народна поезија, записала је и следеће: „Народ је и једини историчар праисторијских времена којег имамо“.

Њен исписник и брат по перу, Проспер Мериме, академик, објавио је, 1827. године велику студију, књигу под насловом Гусле, или избор илирских песама скупљених у Далмацији, Босни, Хрватској и Херцеговини. Само је нека судбина могла одредити да, цео један век после изласка ове књиге, народни гуслар Илија Вуковић, са својим гуслама и певањем, победи, баш у Паризу, на Европској смотри фолклора.

Дакле, данас можемо, са потпуним покрићем, рећи да је српски народ са својом поезијом, пре више од стопедесет година ушао у европску културну и духовну заједницу. Тај велики историјски догађај учињен је у Вајмару, а потврђен у Паризу и скоро у свим другим европским престоницама, на многим универзитетима и акаденијама наука. „Комисију за препоруку и пријем“ чинили су, ни мање ни више, него један Гете, па браћа Грим, Фортис, Адам Мицкијевич, Проспер Мериме, Пушкин, Хердер, Томазео, Екерман и многи други великани.

А ко је најзаслужнији за ову велику историјску потврду и почаст коју је заслужио наш народ? Најтачнији и најкраћи могући одговор је – српски народ, његова духовност и поезија. А ко је упамтио све то? Па гусле, наравно! Све што је достојно памћења, а поготово песме, казују нам гусле. Оне су, што би се данас рекло, наш најстарији штампар, наш највећи издавач у највећим тиражима. Оне су одштампале и дубоко у народно сећање угравирале све оно што историја треба да памти и бележи. Гусле су наша најстарија и најмоћнија школа, наш универзитет и академија. Гусле су наш највећи архив у коме је од заборава спашена сва наша историја. Гусле су и наш највећи предавач чије лекције народ слуша вековима.

А, ко је, ко је још, коме поред народа и гусала, припадју те заслуге и слава?

Па наравно то су они који су од гусала упамтили, певали и спевавали песме. То су Тешан Подруговић, Филип Вишњић, Старац Милија, Старац Рашко, Слепа Живана, Слепа Јеца, Слепа Степанија („Добра пјесма лежи у слијепца), затим Стојан Хајдук, Павле Ирић, Дамњан Дуловић, Јован Мићић, Филип Бошковић, Милован Мушикин и многи други. Њихова заслуга је немерљива. Да није било њих, ко зна да ли би било и Вука Караџића, коме су они казивали, а он записивао и објављивао, нама и Европи, српске народне песме.

Вуку Караџићу тиме припада заслуга и слава просветитеља која га је приближила нашем првом и највећем светитељу и просветитељу, Светом Сави.

А када помињемо најзаслужније, био би неопростив грех не поменути и наше највеће гусларе. Њихова заслуга је такође немерљива и непроцењива. Они морају бити сачувани од заборава. Они су, својим гуслама, гуслањем и певањем, усадили у нас најлепше народне песме. Они су продубили и обогатили  нашу народну, архетипску меморију.

Срећом, имали смо, а и данас имамо доста народних гуслара, који својом вештином, даром и убедљивошћу, спадају у  уметнике посебне врсте. Када би се данас правила једна врста антологије наших најбољих гуслара, у њој би се неизбежно и по најстрожијим мерилима, нашао и Илија Вуковић.

Аутор ових редова о њему дужан је читаоцу неколико важних напомена. Илија Вуковић и мој отац Јагош Марковић су блиски рођаци, Илија од сестре, а Јагош од брата. Гусларској вештини Илију је, још као дечака, учио мој ујак, Раде Манојловић, и сам познати гуслар и угледна личност. Природа наведених чињеница скоро да неизбежно подразумева и одређену субјективност онога ко из такве позиције пише о овом великом гуслару. Настојаћу, највише што се може, да избегнем све замке те врсте. Ако је поменуто једна врста хендикепа, у свему томе има и неке предности и привелегије.

Од свога стрица Жарка и оца Јагоша, чуо сам и упамтио доста тога о Илији Вуковићу, а у истинитост њихових прича не сумњам. Упамтио сам и Илијину мајку Стану, истинску сиротицу, која је надживела својих девет синова и десету кћер Јелену. Разговарао сам и са Илијином удовицом, Радом, а са Илијиним сином Милошем, машинским инжењером и директором „Галенике“ из времена њеног највећег успеха, имам наглашено добре родбинске односе. То су и моји једини извори на основу којих настаје овај запис о Илији Вуковићу. А ти извори су несумњиво поуздани, непосредни и истинити, што је права срећа за сваког ко прича о Илији Вуковићу.

Дакле, овај запис, ово сећање на Илију Вуковића, има све предуслове да буде потпуно истинит. А то ми се чини и најважнијим и за мене и за читаоца. Личности Илије Вуковића нису потребни никакви украси, никаква величања, никакве допуне и додавања, јер су га његови створитељи обдарили лепотом, стасом и гласом, мудрошћу и поштењем. У његовом кратком животу било је доста славе и хвале, од његових родних Наданића, на западном ободу Гатачког поља, преко краљевског двора у Београду, до победничке медеље у Паризу.

Илија Вуковић је рођен у Наданићима, у години која дели 19. од 20. века. Његов отац Обрен био је веома угледан и за тадашње прилике богат човек. Илијина мајка Стана потиче из породице Марковића, из суседног села Мацановине. Отац Обрен био је и писмен и учен, мудар и угледан. Знао је све траве и мелеме, а његова мудрост и животно искуство омогућили су му да тачно предвиђа будуће догађаје. Писмена је, још у оно време, била и мајка Стана, која је, као и Обрен, знала доста народних песама напамет. Њих двоје су изродили девет синова и десету кћер Јелену. Због тога су Обрена често називали Југ-Богданом. Све је некако у тој породици подсећало на народну песму, на породичну срећу, ређе опевану у њој, али задуго  ништа није слутило на трагичну судбину која је много чешће њен садржај.

Свог даровитог дечака Илију, отац је одвео у село Самобор у коме је тада била једина основна школа у гатачком крају. Ту се Обрен упознао и спријатељио са Пером Слијепчевићем, најученијим и најобразованијим

Херцеговцем свога времена, човеком који је многоструко задужио свеколику српску културу. Када је Илија одрастао и већ се прочуо, не само као гуслар него и као песник, Перо Слијепчевић, дошавши из Београда у родни крај, наговорио је Обрена да пошаље свог сина у српску престоницу где ћу ускоро, у Задужбини Илије Коларца, бити организовано такмичење најбољих гуслара Краљевине Југославије. Окупили су се гуслари, све бољи од бољега. Када је млађани Илија Вуковић, стасит и виђен, у свечанаој народној ношњи, изашао на сцену није га збунио поглед на препуну салу и на краља Александра Карађорђевића који је седео у првом реду као председник жирија. Почео је „разговетно и кликтаво“ песму Стари Вујадин. Својим моћним гласом, коме гусле појачавају сваку реч, сваки стих, Илија је пред очи Београђана извео Старог Вујадина и синове му Милића и Вулића. Они су у тим тренуцима били на сцени и свако је могао да види њихову лепоту и њихово „чудно одијело“. Свакоме се чинило да гуслар Илија то и не пева, него да им се лично обраћа Стари Вујадин:

О синови, моји соколови!
Видите ли проклето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула?
Онђе ће нас бити и мучити,
Пребијати и ноге и руке,
И вадити наше очи чарне;
О синови, моји соколови!
Не будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте друга ниједнога,
Не одајте ви јатаке наше...

Пред очима Београђана су се појавиле и крчмарице младе и рујно вино и јатаци и чекркли челенке и бињиш од сувога злата и „ јуначке руке, којено су копља преламале и на голе сабље ударале“. Оживели су и призори мучења, а многи су у свечаној сали Коларчевог универзитета затварали очи.

Илија Вуковић је проглашен за најбољег гуслара Краљевине Југославије. Међу гусларима је постао исто оно што и Стари Вујадин међу хајдуцима.

На вечери коју је краљ приредио најбољим гусларима, посебну пажњу је посветио победнику Илији Вуковићу. Одмах му је понудио „намештење“ у свом двору и кућу на Сењаку. Илија је само рекао да ће увек бити на услузи његовом величанству, а да о понуди мора размислити, јер му је тешко оставити родитеље и родни крај. Када је, неколико месеци касније прихватио краљеву понуду, убрзо је постао незаобилазан на свим свечаностима које је краљ приређивао.

Ко год у Херцеговини и данас, после толико година, почне причу о Илији Вуковићу, скоро незаобилазно помене и чувеног гуслара Јеврема Ушћумлића. Он није ни у чему заостајао за Илијом, али неко је ипак морао бити означен као први и најбољи. Јеврему је било толико жао што није победио у српској престоници, па се недуго потом разболео и, прича се, баш од туге и умро. А сигурно је тачно да је краљ Александар овоме великом гуслару послао венац на сахрану, на коме је писало: „Јеврему и његовом златном гласу, Краљ Александар“. У народу је остала прича да цвеће из краљевог венца на Јевремовом гробу није увенуло ни за годину дана.

Ако су гусле Илију Вуковића водиле у Париз, Праг и друге градове, Јеврем Ушћумлић је другим поводом, пре такмичења у Београду, видео Лондон. Наиме, у Лондону су се окупиле најлепше девојке из целе Европе, како би међународни жири одлучио која је најлепша. Јеврем је пратио своју сестре Петрушу која је представљала Црну Гору. Жири је одлучио да је Петруша Ушћумлић најлепша девојка у Европи. Њу је после тога запросио неки енглески лорд, а Петруша је одбила понуду, рекавши: „Ја нијесам дошла да се удајем, него да освјетлам образ Црној гори.“

Илијина слава као гуслара прочула се по целој земљи, а где год је наступао изазивао је масовно одушевљење. У његовој Херцеговини, поготово у Гацку, око њега се увек окупљао велики број људи. Када би сео у кафану, она би се одмах напунила гостима. Свима је плаћао само Илија Вуковић. Често је наступао у касарнама у Београду и другим градовима Србије и целе краљевине, а његове гусле и песму никад није слушало мање од две хиљаде војника.

Приликом наступања у Прагу, његовом песмом, гуслањем и изгледом, био је импресиониран и тадашњи министар иностраних послова Чекословачке Едвард Бенеш, касније и први послератни председник ове земље. Илија је био и његов лични гост. Тада му је Едвард Бенеш рекао да би му радо био кум када се буде женио или када добије прво дете. Године 1938. Илији се родио син Милош. Те године Хитлерове трупе су већ ушле у Чехословачку, а њен председик спречен да кумује на крштењу Илијиног сина Милоша. Међутим, послао је пуномоћ начелнику краљевске Земаљске управе војске, генералу Кукавичићу, да у његово име обави кумство на крштењу малога Милоша. Послао му је и поклон – тридесет хиљада динара – што је у то време било охо-хо.

А што ти је судбина!? Тај краљевски генерал, тај што је у име Едварда Бенеша кумовао на Милошевом крштењу, био је четири године у немачком логору Маутхаузену, заједно са Вукашином Вуковићем, рођеним Илијиним братом.

Када је, 1933. године, у Паризу организована прва европска смотра фолклора, краљевину Југославију је представљао Илија Вуковић. Својом појавом, гуслама и певањем, својом народном ношњом и својом отменошћу, импресионирао је Французе и међународни жири, који га је прогласио победником. Француска пошта објавила је разгледницу са ликом Илије Вуковића у народној ношњи, са гуслама на крилу.

Када је умро Илијин отац Обрен, Илија је био негде у „бијелом свијету“ те није могао на време сазнати за сахрану. Али када је стигао у своје Наданиће, прво је отишао на очев гроб, сео крај крста и запевао:

Добро јутро, мој Обрене,
Са гуслама ево мене....

Уследила је тужбалица коју је у тим тренуцима сам спевавао.

Није то била једина његова тужбалица. Илија је, као и његов отац Обрен, имао моћ предвиђања ствари, нешто пророчко у себи. Свим својим силама, предосећајући трагичан крај, одвраћао је нашега краља да не иде у Француску. Када је било што је било, остала је Илијина песма-тужбалица о атентату на краља Александра. За ту песму краљица Марија му је даровала позлаћени пиштољ, руски „наган“, у који је могло стати дванаест метака. Народ прича и то да је први пиштољ ове врсте носио славни руски војсковођа Кутузов.

Још за Обренова живота, његову породицу, а поготово синове, почела је трагична судбина да узима под своје. Два сина Обрена и Стане Вуковић, два млада момка, Угљеша и Гојко, погинули су 1915. године на Руском фронту. Њих је мобилисала Аустроугарска у Првом рату, али су они одмах пребегли у руске редове и, борећи се са њима, погинули. Њихова мајка Стана тешила је саму себе говорећи: „Нека је хвала Господу Богу који ми је још оставио мојих седам синова, мојих седам соколова!“

У јуну 1941. светски рат је дошао и у Херцеговину. Илија је био код мајке Стане. У њихову кућу је ушао комшија Омер Капетановић. Рекао је да је у пошти у Гацку видео брзојав у коме пише да Илију хитно позивају у Београд. Још је рекао како ће он обезбедити превоз до Невесиња. На домак Невесиња, код Кифиног Села, усташе су ухватиле народног гуслара. Привели су га групи повезаних Херцеговаца међу којима је било и 28 Гачана. Нагонили су Илију да им пева о српском и руском јунаштву, да им прича о краљу, краљевском двору и Београду.

Усташе су (Хрвати и муслимани) добро знале шта за српски народ и за Илију Вуковића значи песма Стари Вујадин. Извадили су очи народном гуслару, пребили му и ноге и руке. У Илији је тада оживео Стари Вујадин! Унакажени гуслар је, пред својим повезаним земљацима, преосталом снагом свога гласа запевао:

Не лудујте Турци Лијевљани!
Кад не казах за те хитре ноге,
Којено су коњма утјецале,
И не казах за јуначке руке,
Којено су копља преламале,
И на голе сабље ударале...

Све је тако било. Истинска истина! Чак су и усташе које су починиле овај јединствени злочин, причале о томе и чудиле се народном гуслару Илији Вуковићу.

А наш Илија Вуковић је два пута оживео нашег Старог Вујадина – пред Београђанима у сали задужбине Илије Коларца и пред Херцеговцима у Кифином Селу, 24. јуна 1941. године. Преселио је чувеног хајдука у срца својих земљака који су бранили свој народ и своју земљу. Чудесна, да чудеснија не може бити, судбина песме Стари Вујадин, која је прославила гуслара Илију. Певајући ову песму, он се истински поистовећивао са овим јунаком. Поистоветио се и са његовом јуначком смрћу. Песма је обојицу преселила у славу.

Код Војног логора у Невесињу била је ископана масовна грбница. У њу је први бачен Илија Вуковић, а после још преко осамдесет жртава. Тек у новембру, под заштитом италијанске војске, масовна гробница могла је бити откопана. По Илију су дошли мајка Стана и његови рођаци Раде Вуковић и Јагош Марковић. Препознали су га на дну раке по остацима народне ношње и по златном прстену који је наследио од свог оца Обрена. Сахранили су га у очеву гробницу на гробљу у близини цркве Светог Илије у Наданићима. Тужила је мајка Стана. Помињала је и синове Угљешу и Гојка, чије су кости остале „чак далеко, у земљи Русији.“

Имао сам ту (не)срећу да добро упамтим трагичну мајку Стану. Када сам пошао у школу, доносио сам јој млијеко и још понешто. То су својој тетки редовно слали мој стриц Жарко и мој отац Јагош. А Стана је, сва у црнини, скоро свакодневно пролазила цестом у близини школе. Остала је сама у великој кући чувеног Обрена Вуковића. Надживела је својих девет синова и десету шћер Јелену. Као да је и данас гледам. Иде цестом и тужи:

Мене сунце давно пресјенуло,
Чак далеко у Земљу Русију...

Судбина и песма, ко ће знати, поистоветили су гуслара Илију Вуковића са Старим Вујадином, а његову мајку Стану са нашом заједничком мајком, Мајком- Југовића. У тим судбинама чак су и детаљи истоветни. Онај ко покушава да то објасни, највише ће у тој узалудности постићи, ако се сети Његоша и његове спознаје о моћи и немоћи људског разума. А шта је друго и преостало него да се и овим поводом, као и у безброј прилика, цитира владар и владика са Цетиња – „Овде људско запире познање!“

Та несретна мајка Стана је при крају живота је потпуно ослепела. Ипак је, ипак је на крају доживела, неку правду неку утеху. Њу је у Београд код себе довео њен унук, Илијин син Милош, у коме је, иако слепа видела „све своје“ а у снаху Мару је гледала као у своју кћер Јелену. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

На крају крајева, и ова књига о народним гусларима, међу којима је и прича о Илији Вуковићу, представља заједнички споменик свима њима. Јединствен споменик гуслама и гусларима. Нека је свима вечна слава!

У Београду,
септембра 2012.
Милош Марковић