Гроф Сава Владиславић

Сава Владиславић рођен је 1668. године у гатачком селу Јасеник у српској Херцеговини а упокојио се у Петрограду 1738. године. О руском грофу српског порекла Сави Владиславићу Рагузинском, међу Србима се до почетка ХХI века углавном знало из књиге Јована Дучића “Гроф Сава Владиславић”. Међутим у последње време о Сави се зна много више, подигнута су му три споменика (Сремски Карловци, Гацко, Шлисебург код Петрограда), о њему  је РТС снимио дугометражни документарни филм, изашло је неколико књига и десетине публикација о Сави Владиславићу…

Нећемо претерати ако кажемо да је немерљив допринос Саве Владиславића руској државности, култури и уопште, руској историји, као и - мада посредан али такође грандиозан - допринос српској историји и духовности.

Прво наводимо нешто о заслугама за Русију. У чувеној Полтавској бици која је била својеврсна вододелница, јер би била сасвим другачија  историја (и нимало ружичаста за православне Словене) да су Руси изгубили ту битку, Сава је био главни интендант руске армије. Поред тога, захваљујући његовим разгранатим трговачким везама руски двор је често имао на столу прворазредне обавештајне информације, те се Сава сматра и оснивачем руске војне обавештајне службе. Тако је гарантовао Цару Петру I да се Турци неће умешати у сукоб Руса и Швеђана у Полтавској бици, па је Петар могао растеретити чување руско-турске границе. У светлу издаје малоруског хетмана Мазепе који је уочи битке са војском прешао на страну Швеђана, ова инфромација је била од огромног значаја за исход ове изузетно важне битке за читаву историју Европе. У својству личног изасланика Петра I, Сава је водио преговоре са Венецијом, Дубровником, Далмацијом и Римом, одакле је доносио велики број мермерних статуа за Летњи врт Петра Великог. Најпознатија је Таврическа Венера која се данас налази у Ермитажу.

Колико је Петар Велики имао поверење у нашег земњака Саву Владиславића најбоље говори податак да је баш њега изабрао и овластио да преговара са Ватиканом о могућности приближавања две хришћанске цркве.

У оквиру манифестације подизања споменика грофу Сави Владисавићу у организацији “Центра националне славе Русије”, у чувеном Ермитажу у Петрограду (јун 2011. године) одржана је свечана академија посвећена делу овог великана. Истакнути научници су бираним речима и са искреним дивљењем истицали различите стране знамените Савине личности, али оно што је рекао сарадник Руске академије наука (РАН) Владимир Мјасников, аутор књиге о Сави Владиславићу у Русији, вреди цитирати:

“Цару Петру је у тим тешким историјским околностима била потребна једна грандиозна, свестрана и свеобухватна личност. Такве личности није било у целој Русији и Бог је послао овог Србина на службу Русији”.

Познати српски историчар, а данас амбасадор Србије у Русији, др Славенко Трезић, на том скупу је истакао да је Сава за своју верну службу добио велики број одликовања, грофовску титулу, све до ордена благоверног кнеза Александра Невског.

Терзић је истакао и да је Сава као врхунски геополитичар истакао идеју о неопходности изласка Русије на Црно море и Петар Велики је кренуо на реализацију те идеје.

Тешко је побројати све области државничког, друштвеног и културног живота тадашње Русије у чијем је побољшању и промоцији Сава дао свој лични допринос. Био је иницијатор ковања бакарног новца у Русији, суштински је допринео образовању младог руског дворјанства, развоју руске флоте, развоју трговачких и дипломатских веза Русије са многим европским земљама. Практично је био творац “Степског уложенија” као основног закона Сибира, а саставио је и “Упутство за граничаре”, државни документ који је регулисао односе између руске владе и сибирских народа. Огромне заслуге за много боље функционисање руског царског буџета такође спада у заслуге Саве Владиславића. Превео је са италијанског на руски језик Орбинијево дело “Краљевина Словена”. Међутим, интересантан је још један грандиозан допринос овог великана руској култури. Управо је Сава Владиславић откупио из ропства од Турака етиопског роба Ибрахима Ханибала, деду највећег руског песничког генија Александра Сергејевича Пушкина и довео га на двор код Петра Великог. Тако је овај Србин из Херцеговине задужио руску и светску књижевност, јер без њега не би било ни Пушкина, највећег песничког генија Русије. Врхунац дипломатске активности Саве Владиславића одиграо се на огромном пространству Азије, када је “Владиславића посланство” после трогодишњег преговарања (1725-1728) потписало чувени Кјахтински споразум којим су дефинисане границе између Русије и Кине. Тим споразумом су ојачани трговачки односи две земље, а колико је значајна била та мисија Владиславића најбоље говори податак да од тада до данас Русија практично није имала ратних спорова са Кином.

О заслугама за српство. Дакле, у претходном делу текста видели смо огроман допринос Саве Владиславића руској држави и руском друштву, али овај великан никада није заборављао свој народ и његов допринос српској историји такође је грандиозан. Овај потомак херцеговачких кнежева био је сарадник Петра Великога, његов главни саветник по питањима православног истока и његова заслуга за јачање духовног јединства православних словенских народа једноставно је непроцењива. На Савин наговор Петар I шаље у Сремске Карловце учитеља Максима Суворова, шаље прву граматику и буквар, па тако настаје прва српска школа у Сремским Карловцима који касније постају центар целокупне српске духовности. Његовом заслугом на Руском двору је покренуто питање помоћи народима православног Балкана. Иако тада прилике још нису биле сазреле за ослобађање Срба од турског ропства, током следећа два века такозвано “Источно питање” је представљало једно од најважнијих питања руске и уопште европске политике. Интересантно је да је у остваривању идеје о српском устанку био ангажован представник друге знамените херцеговачке породице, деда хероја Бородинске битке и руског грофа генерала Михаила Милорадовића, који је на препоруку Саве Владисавића са царском граматом Петра Великог у Црној Гори и Херцеговини промовисао позив балканским хришћанима на заједнички рат против Турака.

Мало наших људи зна да захваљујући управо Сави Владиславићу наш народ вежу дубоке духовне везе са далеком руском републиком Бурлатијом и градом Кјахтом. Наиме, град Кјахту је основао 1727. године управо наш знаменити земљак, пошто је на реци Кјахти 1728. године и озваничен “Бурински споразум” из 1727. године, којим су од стране Царске Русије (коју је заступало “Владиславића посланство”) и Кинеске Царевине, утврђене границе између ових држава. Сава Владиславић је град посветио свом небеском заштитнику, Светом Сави српском. Данас, благодарећи напорима свештеника из Кјахте оца Олега, почиње обнова прилично руинираног Тројицко-Савског храма у Кјахти посвећеног Светој Тројици и Светом Сави Српском. Отац Олег је у мају 2014. године посетио Србију и Савину Херцеговину и на дан спаљивања моштију Светог Саве, поклонио је српском Патријарху у храму Светог Саве у Београду, копију чудотворне иконе “Посредница за грешне”. Он је тада истакао да се залаже да се граду врати његов првобитни назив Тројицкосавск, који је промењен у комунистичким временима.