Ђоко Слијепчевић

Српски историчар, један од најзачајнијих изучавалаца историје Српске православне цркве. Његова тротомна историја Српске православне цркве сматра се једним од најреферентијих дјела у области српске црквене историје.

Рођен је у времену пред аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине, 7. септембра 1907. године у селу Самобору, срез Гацко, Херцеговина, од оца Марка и мајке Милице рођене Вукомановић. Због терора новог окупатора, Ђоков отац бјежи у Црну Гору ( тамо је, једно вријеме, био предсједник никшићке општине), због чега први, и пола другог разреда, Ђоко завршава у Никшићу 1916. године. Била је то његова прва емиграција. После капитулације Црне Горе породица се потуца по логорима а онда враћа у Самобор гдје његов отац бива ухапшен и осуђен на робију. Ђокова мајка са петеро дјеце бива послата у концетрациони логор у Требињу, у коме су хиљаде жена и дјеце из Горње Херцеговине живјеле у тешким условима. После шест мјесеци, и у трeнутцима у којима влада велика глад, породица бива враћена у опустошени Самобор. Због тога Ђоко, са још једном групом дјеце, а да не би помрли од глади, бива послат у Славонију у којој остаје до краја рата.

Вративши се кући послије ослобођења, Ђоко је у Автовцу од 1919. до 1921. године завршио основну школу, гимназију у Гацку од 1921 до 1925 године и Богословију у Призрену 1930 године.  Још као ђак Богословије почео се бавити писањем, сарађујући активно у ђачким литерарним дружинама и омладинским листовима. Из тог времена су прва два његова есеја, објављена у Српском Косову, о Иву Војиновићу и Петру II Петровићу Његошу. Љубав према историји дошла је дјелимично од херцеговачког наслеђа а дјелимично се јавила под утицајем професора Богословије Мирка Јовановића, под чијим менторством је сваке године радио светосавски темат из историје.

После Богословије Ђоко Слијепчевић се уписао на Богословски факултет и дипломирао 1934. године. За вријеме студија показује посебан интерес за историју Српске цркве. Из студентских дана је рад “ Пајсије, архиепископ пећки и патријарх српски као јерарх и књижевни радник”. Рад је награђен наградом Њ. В. Краља  Александра и објављен у Богословљу 1933. године. Посебно повољне оцјене о овом раду дали су професори Станоје Станојевић, Никола Радојчић и Павле Поповић. Сви се слажу да је овим радом попуњена празнина у нашој историјској науци. Као студент објавио је више чланака у нашим црквеним часописима: Светосављу (један од покретача овог часописа), Путу и Хришћанској мисли, коју је двије године уређивао.

Двије године по завршетку факултета докторирао је тезом “Стеван Стратимировић, митрополит карловачки као поглавар цркве, просвјетни и научно – политички радник.” Теза је повољно примљена у нашој науци. Повољну оцјену о овом раду дали су и познати српски историчари: Станоје Станојевић, Никола Радојчић и Радослав Грујић.

Од 15. јануара до 30. децембра 1937. године провео је на Берлинском универзитету, слушајући Историју западне цркве код професора Ханса Лицмана, а

Историју источне цркве код професора Ериха Зеберга. Код професора Герка слушао је предавања из хришћанске археологије и умјетности.

Одлуком Министарства просвјете I бр. 47828 од 9. децембра 1938. године постављен је за приватног доцента на Богословском факултету а указом Њ. В. Краља I бр. 26408 од 30. августа 1940. године постављен је за универзитетског доцента при катедри Црквене историје на Богословском факултету Универзитета у Београду.

Рат је затекао др. Слијепчевића у Београду, гдје је већ ступио у брак са Радојком, из патријахалне куће Остојића из Приједора. За вријеме окупације прикупљао је податке од избјеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине у усташком геноциду над српским народом.

Kрајем Другом свјетског рата нашао се у Словенији и Илирској Бистрици и присуствовао дочеку и разговорима патријарха и владике Николаја. Од тада се налази у пратњи владике Николаја с којим је требало да пређе у Швајцарску, али им се пут завршио у Аустрији. Доцније је др.  Слијепчевић дошао у Сјеверну Италију, гдје се прикључио Шумадијској дивизији Југословенске војске. Тада се нашао у логорима Форли и Еболи, одакле је цјелокупно људство маја 1947. године пребачено у британску зону Њемачке, у Мунтер – лагер. Марта 1948. године др. Слијепчевић је пуштен на слободу и после краћег опоравака одлази на Старокатолички универзитет у Берну, у Швајцарској, гдје је прикупљао материјал за историју Српске православне цркве. Његова тротомна историја Српске православне цркве најбољи је приручник и највећа историја Српске цркве у досадашњој литератури.

У љето 1954. године прелази у Минхен и запошљава се као референт за Албанију и Бугарску у Институту за Југоисточну Европу гдје је научио и албански језик. У институту је др. Слијепчевић имао на услузи богату библиотеку, што му је користило у научним истраживањима. Резултат тога су многобројне књиге и научни чланци објављени у часопису Искра. Многе чланке је потписао псеудонимом др. Ранко Бановић или Росић.

Посебно признање овом вриједном националном историчару јесте избор за почасног члана Удружења књижевника Србије и орден Св. Саве првог степена, којим га је одликовао Свети архијерејски синод Српске православне цркве.

Послије пензионисања др. Слијепчевић прелази у Келн, гдје је и умро 16. јануара 1993. године. Сахрањен је на српском гробљу у Оснабирку 21. јануара.

“Што је мог'о Ђоко да уради то није могло десет људи!” - говорили су за Ђока Слијепчевића. Радио је на њемачки начин. Цијело и пуно радно вријеме радио је у канцеларији архивске и друге ствари. А када би дошло поподне, код куће, око пет сати, послије оброка и кратког одмора од петнаестак минута, сједао је за радни сто и радио до двадесет часова увече, а онда, послије одслушаних вечерњих вијести, настављао је посао све до поноћи. Невоља и трагедија за нашу исторујску црквену науку била је та што је Ђоко главнину свога раднога вијека провео у иностранству, удаљен од примарних архива и богатих матичних библиотека.

Иако онемогућен да му се за живота врати, Ђоко, није заборављао ни Гацко ни свој Самобор. Најљепше што ми је остало из Гацка, говорио је Ђоко Слијепчевић, биле су косидбе, грабуљања и плашћење сијена. “Она ширина, она љепота, момци, људи средњовјечни, млади и једри, пуни снаге, размахани, док се пјесма ори, брда се дозивају тим одјеком, а ја сам овдје – докле – не знам, Бог  зна...”

Политички, још од 1935, везао се за “Збор” Димитрија Љотића. Та опредијељеност

остаће неодвојива  од  личности и имена Ђока Слијепчевића.

Ђоко је имао брата Милана и  пет сестара, Савку, Ђеву, Стану,  Кићу и Дану. У браку са супругом Радојком имао је ћерку Љељу.