Раде Зеленовић: Дјетињство које је створило задужбину

„Сви ми умиремо само једном, а велики људи
по два пута! Једном, кад их нестане са земље,
а други пут, кад нестане њихова задужбина.“
Иво Андрић

Можете замислити како је мени као дјетету било, гледајући скоро сваки дан сузе своје мајке! Те сузе су ми, убједљивије од сваке приче, говориле о њеној непролазној жалости за својом браћом Пиљом и Шпиром Бољановићем. Они су, заједно са супругама и њихово осмеро дјеце, на најгрозоморнији начин усмрћени и бачени у понор-јаму, „Ћућини“, код ријеке Мушнице, недалеко од Фазлагића Куле. Тај злочин учиниле су њихове комшије, муслиманске усташе, 24. јуна 1941. године. Од тада се у моје срце, у моју дјетињу душу уселила туга која траје у мени цио мој живот.

Тако је, једног зимског дана 2017. између осталог, говорио протојереј ставрофор Раде Зеленовић, у свом скромном дому, у Котежу, на ободу Београда. Том приликом позвао је нас неколико својих пријатеља и земљака, са намјером да се напише књига о Храму, о његовој прелијепој задужбини коју је он подигао, у селу Данићи, за незаборав невино настрадалих порoдица мајчине браће Пиља и Шпира и њихово осмеро дјеце.

Гледао сам га и слушао напрегнуто, са неким чудним треперењем у себи. Већ сам знао подоста детаља о страдању свих чланова српских породица које су живјеле на подручју злогласне, усташке Фазлагића куле. Биле су то породице, Бољановић, Поповић, Николић и Златанић. Сви су, послије звјерских мучења, завршили у јамама. Та „јамографија“, (израз С. Скока), која се односи на Гацко и цијелу Хeрцеговину, била ми је већ позната, понајвише из књига историчара Сава Скока.

Помно пратећи причу прота Рада, настојао сам да уочим неки детаљ који би могао имати можда и пресудну улогу да се у дјетињој души, макар и несвесно, зачне нека идеја, која ће се касније, у бескрају подсвести, у бескрају душе, уобличавати, расти, јачати, допуњавати садржајима који је потпомажу, све до њене рационализације и прерастања у одлуку да се оствари у овој племенитој задужбини.

Када је прота Раде поменуо „сузе своје мајке“, у магновењу ми се учинуло, да од тог тренутка, од Радовог најранијег дјетињства, почиње градња „прелијепе цркве“, јединственог споменика својој непрежаљеној родбини, да се управо тад, у дјетињој души, утемељио Храм посвећен звjерски убијеном Светом Петру Зимоњићу. И заиста је ријетко, ако не и јединствено, да је историја једног храма, од почетка градње до завршетка и постојања до данас, вишеструко краћа од његове историје која је трајала и градила се у бићу, у души његовог задужбинара.

О тој дужој историји, о настајању и градњи Храма у души задужбинара, слиједе наредне странице. Оне су моје личне предпоставке и увјерења. Нисам  о томе чак ни питао много оца Рада. Само сам упијао оно што он сам каже. Нисам хтио да правим са њим нешто као новинарски интeрвју. Нисам тражио да он пребира по својој души и сјећањима, да прави инвентар тако тужних, непреболних ствари.

Ни струка ни наука, чак ни сам појединац, често не могу поуздано и прецизно одредити моменат кад и како се зачиње, настаје и остварује се нека идеја. Људско искуство, а и сама наука, поуздано тврде да садржаји који испуне рано дјетињство, добрим дијелом, између осталог, одређују природу и стваралаштво одрасле личности. Дакле, не каже се без разлога – дијете је отац човјека. Никада се не може допричати улога мајке у животу дјетета, у животу човјека. Култ мајке, преко култа Богомајке, Богородице, један је од најстаријих култова на свијету. Стара јеврејска изрека каже – Бог није могао бити на сваком мјесту, па је зато створио мајку.

А мајка је у очима сваког дјетета неко више биће. „Сви смо ми, поменiмо ријечи академика Драгана Недељковића, и у позним годинама, бар у крајичку срца , велика деца. Оног дана када нам умре мати – почиње старост“.

Наш задужбинар Раде Зеленовић могао је у свом дјетињству и младости, у посебно тешка, скоро чудовишна времена, чути, сазнати и схватити многе ствари из прича своје мајке Ђурђе. Наравно, и од оца Илије. Али, према личном убјеђењу, најдубљи, неизбрисив и непреболан траг, у души младогa Рада, оставиле су сузе његове мајке за својом браћом и њиховом дјецом. И све ми се чини, чак сам и лично увјерен, да су те мајчине сузе почетак настанка идеје о градњи задужбине. Можда је тиме у својим дјечијим, чак и несвјесним жељама, хтио да ублажи тугу своје мајке, да ублажи свој бол, тиме што ће задужбином спасити од заборава имена своје невино настрадале родбине. Њихови ликови су живописани, сви једно до другога, на зиду Храма Свети Петар Зимоњић, а њихова имена ће вјековати, трајати колико и сам Храм. А то не можемо мјерити овоземним представама о времену.

Поред мајчиног млијека, Раде је, од најранијег дјетињства задајан богатом духовном напојницом, нашом народном епиком и етиком, вјером, традицијом и историјом. Сигурно је да у вријеме Радовог одрастања много тога материјалног није било у изобиљу, али се са истом сигурношћу може рећи да је млади Раде стасаво у једној врсти духовне раскоши. Колико ли је, још у раној младости, чуо, прочитао и упамтио народних пјесама!? Нема сумње да су међу тим пјесмама били и оне које говоре о задужбинама и задужбинарству. А касније, када је дорастао до образовне и мисаоне зрелости, он је дубоко промишљао те пјесме, сагледавао њихов значај и значење. Поменимо, најкраће могуће, само оне које су потхрањивале његово схватање задужбинарства.

Нема сумње да је наш Раде зарана чуо, а касније често читао и размишљао о народној пјесми Свети Саво. То је, највјероватније, наша прва, а тиме и најстарија народна пјесма која говори о великом, о величанственом смислу и значају наших најстаријих задужбина, односно оних које је подигао оснивач српске државе Стеван Немања. Пјесма их, односно Свети Саво, помиње све редом. Овдје поменимо само ријечи Светог Саве, којима развијава сумње да је његов отац похарчио благо на непотребне ствари.

„Не лудујте, господо хришћанска,
Није бабо расковао благо
На наџаке и на буздоване,
Ни добријем коњма на ратове,
Већ је бабо похарчио благо,
Све градећи многе задужбине....
Остало је благо похарчио,
Зидајући по калу калдрме,
И градећи по водам ћуприје,
Дијелећи кљасту и слијепу,
Док је души мјеста ухватио“.

А шта значе Хиландар, Ђурђеви ступови, „мајка српских манастира“ Студеница, поменимо само најпознатије задужбине Стефана Немање, то је свештенику Раду Зеленовићу, постало јасно, да јасније бити не може.

Наравно, незаобилазна је за овакву прилику и сврху и пјесма Зидање Раванице. На крсној слави Кнеза Лазара, пред многом „господом хришћанском“, „прошета госпођа Милица“ и пробесједи ријечи опомене и пријекора.

Господине, славни кнез-Лазаре!
Зазор мене у те погледати,
А камо ли с тобом говорити,
Бит не може, говорити хоћу;
Што бејаху Немањићи стари,
Цареваше па и преминуше,
Не трпаше на гомиле благо,
Но градише с њиме задужбине,
Саградише многе манастире...
Ти остаде у столу њиноме,
И потрпа на гомиле благо,
А не гради нигде задужбине,
Ето нама неће пристат благо,
Ни за здравље, ни за нашу душу,
А ни нама, ни коме нашему!

Из ове опомене, из пробуђене свијести и савјести, настао је и манастир Раваница, задужбина кнеза Лазара. Оно што је почео Стефан Немања, прерасло је у традицију и високу моралну обавезу свих српских средњовјековних владара. Највећи ктитор је краљ Милутин, који је саградио највише цркава и манастира. Куд би ми данас без Грачанице, без Богородице Љевишке, без Манастира Бањске, без многих цркава и манастира које је саградио краљ Милутин. Наша историја, наша традиција, наша духовност, наш национални индентит, били би кудикамо сиромашнији да немамо Високе Дечане, Стефана Дечанског, Жичу, Стефана Првовенчаног, Сопоћане, краља Уроша, Свете Архангеле, цара Душана, Манасију и Каленић, деспота Стефана Лазаревића. И супруге наших средњевјековних великаша градиле су манастире. Најпознатији су манастир Градац који је подигла Јелена Анжујска, супруга краља Уроша, и манастир Љубостиња које су подигле кнегиња Милица, у свом монаштву названа Јевгенија и њена рођака Јелена, жена деспота Угљеше,  познатија као монахиња Јефимија.

Ако погледамо нашу духовну географију, ако повучемо вертикалу и хоризонталу између наших цркава и манастира, од запада ка истоку, и од југа ка сјеверу, добићемо истинску слику крста. На југу је Хиландар, на сјеверу цркве и манастири око Сент Андреје. На западу је манастир Крка, на истоку, у Бугарској, цркве-задужбине краља Милутина. Негде на средокраћи је вијенац српских цркава и манастира на Фрушкој гори.

Већину, а можда и све поменуте и многе непоменуте цркве и манастире, обишао је наш свештеник Раде Зеленовић. Није подложно никаквој сумњи, да је све то продубило његову свијест о значају и значењу наших задужбина. Можда се на неком од поменутих мјеста зачела идеја, чак и одлука да и сам буде задужбинар. Сигурно је наш Раде, као један од ријетких, схватио Марка Краљевића, не само као јунака, него и као задужбинара.

То сасвим јасно и убједљиво казује пјесма Смрт Марка Краљевића. Када је схватио да је његова смрт неминовна, Марко оставља опоруку која каже:

Когођ прође Урвином планином,
Међу јеле, студену бунару,
Нека знаде да је мртав Марко,
Код Марка су три ћемера блага,
Каква блага, све жута дуката,
Један ћу му ћемер халалити,
Што ће моје тјело укопати,
Други ћемер, нек се цркве красе,
Трећи ћемер, кљасту и слијепу.

Овоме је нужно додати још два момента и једно кратко, али битно објашњење. „Ђе несрећа, ту и среће има“, па према пјесми, на мртвога Марка наилазе игуман Светогорац Васа, „од бијеле цркве Вилиндара, са својијем ђаком Исаијом“. Носе га на Свету гору и сахрањују „ насред бјеле цркве Вилиндара“. Дакле, бар према народној пјесми, Марко се не сахрањује ни у Призрену, ни у Прилепу, јер је његово јунаштво достојно једино  Хиландара, најчувеније задужбине српског рода.

Веома је важно уочити да Марко као своју задужбину оставља на располагање црквама и „кљасту и слијепу“. Иста је суштина као и у ријечима Светог Саве који објашњава на што је његов отац потрошио благо.

Све поменуто и још много тога, пролазило је кроз душу и промишљања Рада Зеленовића. Све поменуто и још много тога почело је, пре првог камена, да зида цркву-задужбину у Данићима. Све поменуто и још много тога учинило је да традиција задужбинарства у српском народу буде развијенија и богатија него код много већих народа Европе.

Као теолошки и световно високо образованом човјеку (завршио је и правни факултет), Раду је свакако позната Христова прича о доброчинству, из Јеванђеља (по Марку и по Луки). Христ изговара следеће ријечи: „Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију који мећу у Божију хазну. Јер сви метнуше од сувишка својега, а она од сиротиње своје метну све што имаше, сву храну своју“. Не треба ништа убједљивије да би се схватило да за задужбинарство, ма колике вредности оно било, нису нужни моћ, власт и богатство. Много су важније душа, жеља и хтење. А све то је дубоко уткано у биће нашег свештеника Рада Зеленовића.

Зеленовићи из Гацка су угледна породица, дуге и богате традиције. Исто тако и Бољановићи. А прото Раде је човјек дубоко уроњен у традицију, не само својих непосредних предака, већ и српског рода. Њему би смо, с разлогом, могли приписати и једну врсту себичности. Он је бирао и у себе уграђивао најбоље и најплеменитије особине из прошлости својих предака. Али докле та прошлост, та традиција досеже, ниједан човјек не може одредити.  А сигурно је да  та традиција вијековима уграђује себе у многе нараштаје. То понајбоље можемо схватити из мудре књиге „Дарови наших предака“, великог зналца др Владете Јеротића.

Али, између струке и науке с једне, и мудрости Стефана Немање, приклонимо се овој другој страни. Према тексту Ива Медића „Завјештања Стефана Немање своме сину Светом Сави“, отац сину казује своја искуства и своја сазнања, која му оставља у аманет.

„Људи се рађају, па нестају, а крв се претаче из једног у други нараштај, и из вијека у вијек. Зато крв не припада само човјеку, него народу. И не лије се никада за једног човјека, него за народ. И зато дође вријеме када се не пита ко си и какав си, него чије си крви. У то страшно вријеме кад замукну сви језици, крв проговори језиком свих предака.

Чеда моја, по крви мојој и духу мојему, нека у вама не буде никада мрзости на туђу крв,  некамоли на братску. Крв человјечанска је света и у свима тече из једног источника. Свима нам је од Бога дата и праоца нашега Адама.

Ничију крв не пролијевајте зато што је из туђег племена или народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју, јер у њој јесте крв предака наших. Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је српска. Љубављу на љубав идите, али крвљу крв српску браните!“

Овај аманет Стефана Немање могao би сe схватити као прва и најстарија сазнања о генетици. Али нећемо о томе. Ова порука оснивача српске државе, сигурно је, како-тако допрла, макар и по закономерностима људске крви, и до младог Рада  Зеленовића. У овом Завјештању истиче се не само љубав према српском роду, већ према човјеку уопште. То је некоме „ушло у крв“, а некоме није. Они који су лишени таквих сазнања и поштовања људског рода, они су могли починити и стравичне злочине. Они су постали оличење људског зла. Раде Зеленовић је човјек друге и другачије крви. У њему као таквом могла је и настати племенита идеја да подигне задужбину, да у њу угради сву своју људску доброту, сву несебичност и пожртвовање. Тиме нам је овјековјечио сазнање о људском добру, али и о људском злу. Никада га нисам чуо да говори о освети према злочинцима који су га „за душу ујели“. Као да је увијек имао на уму ријечи руског писца Леонида Леонова који каже: „Освета је јак покретач, али лоше надахнуће!“ Наш Раде је био надахнут и вођен другим и другачијим  садржајима који спадају у идеале наше духовне традиције. Он је остао досљедан наследник најбољих особина својих предака.

Овај кратки, а тиме и неизбежно површан текст, покушава макар само да назначи, да колико-толико објасни како је у његовој души настајала његова задужбина у селу Данићи и шта је све могло да уобличи ту идеју и одлуку.Тешко је дати цјеловит и тачан одговор на то питање. Можда је то и немогуће, јер пред стварима духа и душе, и самa логика је често немоћна. Она нам помаже да тек наслутимо неке могуће суштинске разлоге, које, у овом случају, морамо тражити још u дјетињој души нашег свештеника.

Да би ова прича о задужбинарству и о проту Раду Зеленовићу имала што заокруженији смисао, морају се назаначити још неки моменти у свему томе. Историја задужбинарства и њено богатство могу служити на понос српском народу. По томе смо међу првима у Европи.

Падом српске државе под турску власт, половином 15. вијека, гаси се и српско задужбинарство. У неслободи, у наредна скоро четири вијека, тешко је било и живот одржати, а камоли задужбине градити. Та свијетла традиција поново, у пуном замаху,  оживљава половином 19. вијека. Тешко је и набројати све цркве, манастире, мостове и друге грађевине, које су уз обнову старих задужбина, настајале у том периоду. Довољно је прошетати Београдом и видјети само задужбине Илије Милосављевића Коларца и Луке Ћеловића Требињца.

А онда, послије Другог свјетског рата, за задужбинарство, за Српску православну цркву, за њено свештенство, за цио народ настаје зло идеолошко вријеме. Задужбинарство потпуно престаје. Чак и сама идеја да се гради нека задужбина, третира се као посебна врста кривичног дјела. Да би бесмисао, да би апсурд био комплетан, држава и њена партијска, идеолошка власт, одузимају, „национализују“ сва богатства које је вијековима стварало српско задужбинарство. Можемо се само у чуду питати како је могуће национализовати богатства задужбина које су грађене и остављане народу, цијелој српској нацији. Али што је било, било је. Не тражимо логику у томе. Срећом и та времена су прошла. А у неколико посљедњих деценија, поново је оживела свијетла традиција српског задужбинарстава.

Прото Раде Зеленовић није био ни власт, ни великаш, ни богаташ. А опет је подигао прелијепу задужбину. Како је то могуће?! Он се као млад, недуго послије Другог свјетског рата, чврсто одлучио да постане свештеник. Заинат свим одвраћањима и пријетњама, он је остао непоколебљив да буде свештеник. Свештеник, и ништа друго! Онај који освјешћује, који буди вјеру у човјеку, који му продубљује свијест да припада вјери православној, која ће га обогатити највећим духовним вриједностима, која ће у њему развијати људску доброту и доброчинство. Цио свој живот Прото Раде Зеленовић је досљедно посветио тим идеалима. Самим тим је је изградио свјеврсну личну задужбину код многих људи. Стекао је њихово повјерење, њихово поштовање и љубав.

А када је донио одлуку да гради Храм-задужбину у Данићима, посвећен Светом Петру Зимоњићу и сјенима невино настрадале ујчевине, многи су показали несебичну солидарност са својим протом. Не само Радова родбина, не само они који живе у Данићима, него и многи други из разних мјеста помoгли су по мјери својих могућности. Свима припада велика захвалност.

Зна се ко је у свему томе великоме и племенитоме послу био главни, ко је иницијатор, ко је организатор, ко је највише уложио и воље и жеље и пожртвовања и иметка. У том смислу Раде Зеленовић нас подсјећа на ону причу из Јевањђеља, на сиромашну удовицу која је дала све што је имала.

Раде Зеленовић је у тај Храм узидао сву своју имовину и више од тога –уградио је у Храм себе цијелога, све своје биће. Његова свјетлост, патријарх српски Павле, лично је благословио градњу Храма. Већега признања за његово дјело, проту Раду и не може бити. Он је тиме постао наш духовни путоказ! Прото Раде Зеленовић, својим дјелом и својим дјелањем, постао је понос своме братству, своме роду, своме селу Михољачама, своме Гацку, својој Херцеговини, својој Српској православној цркви и њеном свештенству. Припада му поштовање и захвалност без граница!

Београд, о Ђурђеву-дне, 2017.
Милош Марковић
село Наданићи код Гацка